Звезда

3 В Е

3 Д А

БРОЈ 7

у корист баба, кад оам ја у својој детиљој души инстинктивно осећао да су јој те бабе непријатељи, и да јој само о злу могу радити. И као што смо доцније видели нисам се преварио: оне су толико говориле њеном оцу да треба што пре да се жени, да се он иа послетку решио на то н обрекао им да ће се оженити. Ја то дуго нисам знао а и после сам дознао сасним случајно. А ево како је то било. Једног вечера, пошто сам дошао из школе, дигнем се да идем Олги. Време је било суморпо, тегако, као што је обично нред кишу. Густи, сиви облаци тромо су се кретали и бндн су тако ниски, да ми се чинило као да ће се процепити о тороњ наше цркве. Кад сам био блвзу кућице погледам, а на кућици кри.ло једног прозора отворено и видим Олгину главу, а иснод прозора стоји човек и разговара с њом, човек којег дотле никад нисам видео, и који ако је имао највише до двадесет година. Чим сам то видео ја станем па како сам био испред једне рабатне тарабе, а баш уз старо једно велико дрво, ја се привучем дрвету, скријем се иза њега и ту се притајим. Зашто сам то урадио н дан дањи ие знам. Одга ме је волела као рођеног брата, а и ја њу тако исто, и онда од куда од једком у мени то неповерсње према њој, да се ето скривам и да је шпијунишем?!.., Они мене нису видели, јер су и даље стојали и продужили разговор, док сам им ја могао сваку промену на лицу нратити. Олга је била врло озбиљна и мало је говорила, док је он непрестаио говорио, и као да јој је нешто доказивао, и уверавао је јамачно о истинитости својих речи, што се од прилике могло закључити из оних његових карактеристичних иокрета руку и израза лица. После тога иије дуго трајало а он јој пружи руку у знак праштања. Она му не даде одмах своју руку, но као да остаде промишљајући, и тек кад он још' мало више диже руку к њој, она онда лаганим иокретом спусти своју руку у његову. Држећи је тако, он јој још нешто рече, и ношто је затим брзим покретом пољуби у руку, што њој, колико сам могао приметити, није било право, опрости се и оде, а Олга одмах загвори прозор Постојао сам још мало бојсћи се да она не буде још на прозору па се онда вратим исгим путем којим сам и дошао, нестрпељив да то вече и ноћ гато брже прођу, јер сам се надао да ћу сутра дан кад одем к њој, морати примегити какве промене у њеном понашању. Али сам се преварно. Кад сам сутра дан отишао к њој, она је била она иста Олга с којом сам се само дан раније растао. На моје, у напред соремљено, питање: да јој насу тетке јуче долазиле, одговорила је, да нису. „А и нико други није долазио?" ,.Нико" саспим хдадио одговори и погледа ме тако, да сам ја тај поглед разумео: питала се да ли случајно ја не знам за њен јучерањи саетанак. Тако сам дознао да Олга крије непгго од мене, што ме јенепријатно дирнуло. Помисао, дајеуочи

тога дана кришом говорила с неким младнћем, вређала ме је. Ја сам дакле био л>убоморан, и толико сам био узбуђен, да ми је чудо гато јој још тог истог дана нисам рекао: како ја све знам. какосамја све видео, —■ после чега, наравно, не бих јој могао и даље ићи. Али гато јој нисам рекао она је приметила на мени у току неколико прних дана. И једнога дана, јер ја еам јој и даље одлазио, надајући се, да ћу сваког дана можда негато ново дознати, — иошто ме је прво мало помиловала, сасвим нежним и тужним гласом запита мс: „Шта, зар ти више не волиш твоју Олгу?" Те њене изненадне речи толико ме потресоше, да сам осетио како ми се сузе свртише у очвма али, по оној познатој тврдоглавости детињој, стегох се, оћутах и даље остадох миран прелиставајући неку књигу гато је била преда мном на столу. „Зар ти, болан, није жао", настави она, „ти бар знаш да је твоја Олга несрећна, да њу нико не воли осим тебе*'. На те њене речи, кајање, које је и дотле било јако, савлада ме, и приљубљујући се уз њу, иочех тихо да нлачем. „Немој, немој да плачега" рече ми она погато је и са^а донекле са мном плакала, =,ја сам знала да си ти добро дете и да ме волиш; јер знаш како ми је тегако овде: ја немам никакве радости". „Ја знам," рекох јој кроз сузе. „Ал ћути", продужи она „немој вигае да плачега, можда ово неће још дуго трајати". Нисам разумео шта је тим хтела да каже. Она је видела да се питам: шта ли је тим хтела да ми каже, па зато настави: „Мој се отац скоро жени, ти то и не знаш... Тетке му нису дале мира догод им није обећао да ће се оженити чим прође година од смрти материне. То су ми оне саме ту неки дан рекле; али ја то нећу дочекати; ја ћу отићи одавде пре но гато она дође.. " „А где ћеш да идеш? питао сам је ја зачуђеи. „У своју кућу". — „А где је то?" Она ме погледа и рече: „Ја ћу се скоро удати." „Је ли за оног човека што је ту неки дан разговарао с тобом на прозору? оте ми се реч у том тренутку изненађења, за што сам се одмах покајао, али је већ било доцкан. Бојао сам се да ћу јој тиме дати повода да се наљуги на ме, и да види да ја бага ниеам тако добро дете, кад сам је ето чак и шпијунисао. Но, на моје велико изненађење, она ми сасвим хладно одговори: „Јест, за њега, а зар га ти познајеш?" „Видео сам га само једаред одговорих јој. „0, да знаш само како је он добар," иоче она, „и како ме воли. И он је живео у истом мссту где и ми пре но што смо дошли овде. Био .је тамо учитељ, па је и он сад скоро премештен... Кан«е ми да је молио да га иреместе чим је чуо да мије мајка умрла, јер је знао, вели, да никога немам, погато ми је отац рђав човек, иа је дошао да ме он чува"...