Звезда

број 9 V V V V V V V V V V V V V V V "/V V V

Београд, 20 о^тобра 1898

год. II

ИЗЛАЗИ УТОРНИКОМ, ЧЕТБРТКОМ I НЕДЕЈБОМ Ц Е Н А ВА 1 МБСБЦ 1 ДИН. ИДИ 1 КРТНА -<>ПРЕТПЛЛТУ ПРЖМДЈ7 све поште у србији и иностранству

/ V V V V V V V V V

V V \^7Т' V / / / / '/ / , '

V V V V

тт

V V V V V V

ЗВЕЗДА ПОРОДИЧНИ лист

Претплату треба слати Стеви М. Веселиновнћу проф. богословије

НЕПЛАЂЕНА ПИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ ГУКОПИСИ ПЕ ВРДЕЛЈУ СЕ УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У МАЂЕДОНСКОЈ УЛИЦИ БР. 6

А л л А -

.1.

БРОЈ 10 III*. Д.

уредник : Ј АН^О М. ВЕСЕсЛИНОВИТу

БРОЈ 10 I II». Д.

НОЋИ

МИЈ1А

Давно било, —

Тад ти дадо'

Мен' се сннло

Срде младо'

Ван овога свјета,

И свој живот дј'ли,

Тамо, тамо,

Љубећ лиде,

Гдје но само

•Тагодице,

Вјечна младост двјета.

Усне, врат твој б'јели.

Сан.ах јасно

„Реци једну,

— Ал' би жрасно, —

„[".јечцу вр'једну

Посред рајског мил.а ;

„Више нег' рај ц'јели 1"

С тобом сједих,

Моља' дуго,

И бесједих,

Тебе, друго,

Живот благосил.а'.

Мој крине преб'јели.

Свуд нас круже

II на чедна

Румен — руже,

Твоја медна,

Зунбул мирмсави;

И румена уста;

И ан],елн,

Осмјех благи

Крине б'јели,

Шану: „Драги !"

ЈНетали се плави.

Аох жељо пуста!

А на ружи,

Тадах вреле

Славуј тужи,

Твоје, селе,

Вјечну л .убав слави;

Л»убн'у усие страсне ;

Слави дв'јеће

Сав се стоних,

И нрол.еће,

Очи склопих,

Дах твој мирисави.

Снива' снове красне. —

Ноћи мила, Ал' си била Дивотна и красна! Та још једном, Мени б'једном, Врат' се жел>о страсна! Биоград. 0. А, НарабеговиБ.

СВЕ ЗА ЈЕДАН ДАН — слика из београдског живота — I Било је 6 часова у јутро кад се пробудшга кума Јулка „пуна уста," како су је звали сви који су је познавали. Протре очи, лениво зевне, замисли се мало, па метнувши кажипрст на чело полугласно је говорила:

— Боже мој, већ је 6 часова, дан у велпко, а ја још лежим, као да, не знам шта све треба данас да посвршавам! Нијац, па рочиште у општини, ал' ћу им ту очптати, па код г. Управника због онога у кварту и да му још нешто кажем, а ако стигнем до подне п код оне принцезе, стићи ћу да богме, да чујем да л' се једанпут решила; а по подне не смем нн да помислим шта ме све чека! Још један пут зевку кума Јулка, па устаде и кроз полуотворева врата викну: — Насто! У ђе једно девојче неочешљано, са млазевима гара по лицу, а хаљиница јој изгледа као стара школска мапа; на ногама мушке цинеле више него половног стања. У рукама носи једно ђувече, које јевршило дужноет лавора, пуно воде, па га метну на столицу и скиде са ормана парче сапуна „кокоснусел", метну и њега на столнцу до ђувечета и изиђе пз собе не проговоривши ни речи. Кума Јулка је зачешљавала косу пред огледалом, па мислећи ваљада опет шта све тога дана треба да посвршава, наје ни прнметила да је Наста приготовила што је за „тоалету" потребно било. За то опет отвори врата и викну: — Насто! Ја данас немам кад да те грдим, него ћу много краће с тобом свршавати. Дај воде да се умијем, па одмах пристави лонче за каву, смрдушо, па которицу у шаке да идемо на пијац. А ко ће ми тужној ручак скувати, кад ја немам времена, а ти не умеш, не умела хлеба јести! Онда нећемо на пијац ни ићи, ја ћу сама морати да свратим због Лујзе, казала сам јој, него ћу ићи на ручак код Саветиних; тамо ћу бар што чути, код њих и онако један изиђе други уђе, а теби ћу дати грош па ждери шта хоћеш. Што стојиш, што ми воде не донесеш, хоћеш сто пута да ти кажем? — Ево је вода, донела сам, одговори Наста пруживши леву руку у правцу ка ђувечету, па изнђе из собе. Пљусну се кума Јулка неколико пута хладном водом, узе убрус да обрише лице, па се раздера: — Насго! Ако до$е г-ђа Зујка, кажи јој... немој ништа да јој кажеш, нисам код куће па крај; а ако дође онај господин што фарба бркове, знаш онога што ти је дао грош, кажи му да дође у подне,