Звезда

БРОЈ 17 V V V ^ V V V V V

Б еоград , 8 новембра 1898

Г04, II

ГУУ

тт

ИЗЛАЗИ УТОРНИКОМ, ЧЕТВРТКОМ и

Ц Е Н А з.а. 1 месец 1 дин. иди 1 м а ПРЕ1ЕЛДТУ ПРИМЛЈУ све поште у србији и иностранотву

ЗВЕЗДА ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

Претгмату треба олати (!теви М. Веселиновнћу проф. богоеловије НЕП/1АТ.ЕНА ПИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ рукодиса нв втл.Ћ&ЈУ сг УРЕДНИШТВО СЕ НА/1АЗИ У МАТ1ЕДОНСКОЈ УЛИЦИ БР. 6

д А А А 4 А 4 ■

Ж31*О.Т !<:> 11 ЈР. Д.

уредник : ЈАИН'0 М, ВЕСЕсЛИН0ВИ1\,

ВРОЈ 10 ПР. Д.

СВВЊЖ РЕФОРМАТО?

(васна). Била ноно},, нема, глува, Вртар епава, врт не чува, И сред врта тада чедна Увуче се свин.а једна, Свуд но врту гледа, мери, Иа ааноче да се цери: ,,Ваш су л.уди ума мала, ,,У залуд им само хвала : „Ове травке шта им вреде, „Шта ту има да се једе '! „Гле, свуд руже, лале стоје, „И шебоји разне боје, „4 баш нигде тпква нека, ,,Ил' корнчак од дулека... „Па бар да је цвет до цветка, „Да је реда и поретка .,Ве1. ту леја, тамо бокор, „Мраг.а абрка, јад и нокор... ,,Стан'те л,уди, ташта главо, „Да видите ум.т.е право, „Да сазнате шта ја вредим „Кад прионем врт да средим." Била ноноћ^нема, глува, Вртар спава, врт не чува, И на ное'о свиња иреже: Кида лншћвј чупа вреже, Ио лејама рови, рије, Ломи нритке и саксије, Иоразбаца цкеЈ.е евуда, И нанрави триста чуда. А кад сину сунце врелч, Јадно пвеће паде евело. Милорад Ј. ЖитроЕЕ® 4«»{И - ,

„цћтгл.ЈЕИ-ЧИЕ:" (из- з-бирве „С и т и и г л а д н и" — Јанко Ж, Ееселиновиб —

(наегавак:

IX НекЕ немир обузммате Паву. Ова се и радовала и страховала од тренутка кад ће се Гајић но-

јавитн на вратима; а да је ко запитао: чему.се радује, или чега се плаши, она не би зиала казати! Спопао је неки немир, иа не може да се стани на једном месту. Сад је одлазила у - једну сад у другу собу, ногледала на прозор; а сваки шуитањ чинио јој се као бахат његових корака. Осећала је како јој образи горе, и чула како јој српе откудава. И Милена очекиваше, и она је била нестрпљива; зато ваљда није опазила ни Павин немир. — Већ пет прошдо, а њега још нема. А казао је да ће право из канцеларије овамо. Па доћи ће ваљда, кад је казао! — рече Пава и наже се вшпе прозору. — Ха! Ево га! Милена истрча у предсобље; Пави бурно залупа срце; она је осећала како јој крв јури по жилама и како јој ее пење у главу. Зачу његов глас у предсобљу и он одјекну у њеној душн као у каквој акустичној одаји. Извињавао се што раније није дошао. — Изволте у собу. Врата се отворише и он се појави. Светлост паде на њ, и Пава, бацивши летом поглед виде како ее заруменео у лицу од зимске свежине. —- А... и госнођица је ту ! — рече он прилазећи и пружајући руку Пави. И Пава опег осети лаки стисак његове меке, и нешто хладне руке, с које мало час беше скинуо рукавицу. — 'Гу је. Цело после подне говорили смо о вама — рече Милена. — Е?! То ми чини част. — Управо о вашој причи... Ви, збиља, тако лепо причате. —- Хвала ! — Изволте еести, гоеподине — рече Пантићка Он климну главом у знак захвалности, па се спуети на један фотел>. Разговор се поче о обичним стварима: о зими, о то.ус како се у ово доба може лако назепсти, о скупоћи дрва. Гајић је био човек веома умешан ; нарочито се умео наћи у женском друштву. Он је умео са женскињем брбљати о свима њихним дрангулијама: о тоалети. о радовима; и т\ г је вазда доказао да је дорастао за њихово друттво.