Звезда

БРОЈ 18 ИЗЈТАЗИ ушорником, четвршком и неделом Ц Е Н А: за 1 месец 1 динар шш 1 зсрзгиа, •• •$&Претплату примају ове поште у Србији и иностранству

го зггг. д.

БЕОГРАД, 10 НОВЕМБРА 1898

ГОД. II

ПОРОДИЧНИ лист

Уредник: Јахко ЈУТ. Јјеселинобић

Претплату треба слати : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА - • Неплаћеиа нпсма не прима.ју се Рукописи не враћају ее. УРЕДНИШТВО СЕ НА/1АЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ У/1. БР. 9 БР07 ХО ХТЕ 5 . ,-2ц.

УТОНУЛА ИРУНА (ј1 .УДВИГ УЛАНД) Ту горе на брежуљку, Малени етоји дом; Отуд ее е прага види По лепом крају евом. И ратар тамо ееда Кад Олага еа^е нсћ, И клепа коеу евоју, И пева неОа мсћ.. А доле иепод земље Језерце мрачно гле, У њему круна хола Суморне траје дне; И нсћу алем драги По тамном еине тлу; Ту она давно лежи, Не тражи нико њу. },1илорад Ј. ЈУ^иШробић >з;.у.} „ЦИГАНЧЕ" ИЗ ЗБИРКЕ „СИТИ И ГЛАДНИ" — Јанко М. Веселиновић —■Ф— (наставак) XI Свршено је. Пава је заљубљена, управо, она је луда за Гајићем. Није чак ни покушавала да се отме и отртне од те љубави. Она јој се подала из свег срца и душе; та љубав је обујми сву. Није било једног живца на телу њезином који не би задрхтао и при самој помисли на тога човека. То се десило наједаниут. Она сама није знала кад ни како. Чинило јој се да није било ни једног тренутка у живогу њеном, а да га она није волела, као да се та љубав родила заједно с њом. Кадра је била по ваздан седети и по сву ноћ не тренути мислећи само о њему и ни с ким речи не проговорити. Љубав њена беше бујица, не бујица — нешто више: угтаво. да је човек сравни с бу-

јином пролећа кад све наједанпут озелени и процвета, кад је и сами трн леп, одевен у белу одору. Њој беше све лепо и мило; свака стварчица имала је неке своје дражи за њу: све би она да може пригрлила у своја наручја; сваку би тварку кадра била задахнути љубављу, као што цветак мирисом задахњује. Па, како ли је тек љубав преобразила то девојче! Погледати у њено црно око, значило је поглед^ти у дубину морску која те мами својим чарима. Камено би срце заиграло од њена погледа; нема леда кога та ватра не би растопила. Стојадин и Христина видеше све то, али не разумеше. Они се радоваху што им се дете тако пролепшало. Једнога дана кад она, по свом обичају, оде Милени, рећи ће Стојадин: — Кад сам те први пут видео — овака си била! На те се метнула. Христини је то поласкало. Њој сину мисао у прошлост, па, сматрајући да треба лепу реч вратити, рече Стојадину: — Али има твој струк и твоје држање. Баш је лепа, не буд' урока! Она се међутим није одвајала од Милене, а Гајић је долазио сваки дан. Тамо је он заносио оба девојчета својим причама. Знао је утисак који чини код њих. Г1ава му се допала, а Милени се уд^арао зато што је добра »партија«. Није имао рачуна ни једну пуштати из руку, јер су му обе требале. Скоро увек кад би се задржали иратио је Паву кући. Она се већ беше навикла на њ те више није дрхтала; чак је и разговарала, па, шта више, и желела да разговара с њим. Али је крила своју љубав, крила онако као што се ној крије кад га ловци окуие: зарони главу у песак а тело стави на углед. Тако иона: крилаје, мислила је да крије, а таљубав говорила је из сваког покрета и иогледа његиног. Једно вече кад су кући ишли, Гајић јој рече: — Збиља, госпођице, нешто сте ми се много нролепшали! Вили сте лепи и кад сам вас први иут видео;али, данас нешто гледам,па ми памет стала. — Идите, молим вас! — рече она застидивши се, али јој је било право што је то из његових уста чула. — Ви знате да ја не лажем. А није ми се могло