Звезда
1
Стр. 204 3 В Е
— А што си потегла тако пешке из Београда, да ти мајка није болесна? — Јесте — писну она. — Јаднице! Немој плакати! Даће Бог те ће добро бити! Њу поче гристи и мучити што је слагала овог доброг човека. Сузе је обливаху све више и више. Заусти два три пута да му каже све, али се уздржа. »Ако он сазнаправу ис/гину — мислила је — он ће ме стерати с кола! И изгрдити ме!.... Нећу, нећу!« Али је наумила да сама сиђе с кола и да иде пешке. То јој зададе доста муке. Табани су је болели, једва се ослањала на њих. Али је она хтела да казни себе што је лагала тога поштеног човека и зато не хтеде на његово наваљивање више сести. — Нмшта, проћи ће ово; док само ноге мало ужигам, проћи ће!. Него, жедна сам. — Ево имам ја воде — рече он, па приђе колима и из сена извади тикву с водом. — Па шта ти је мајка тамо? — Ништа.... онако.... — Јест, знам, сиротиња.... Е, шта ћеш!... А код кога си била у Београду? — Служила сам код једне госнође. — Шта ћеш? И ја имам сина једног тамо, у војсци је. Опет заћуташе. Пролазили су поред обрађених поља. Зелена пера одраслих кукуруза лепршаху се као лептири. Тамо даље јечмови већ зажутели. Ветрић доносагле дах пун живота и мириса. Пава први пут виде све то. Да су ма какве друге прилике она се не би умела науживати тих лепота и красота; али сад, поред свега тога пролазаше она готово и не видећи. Око подне стигоше у Смедерево. Она је ишла поред кола Кад смотри једну побочну улицу, она приђе сељаку. — Е, чико, ја ћу овамо. С Богом и хвалавам! — рече и пољуби га у руку. — Немаш на чему ћери! С Богом пошла! У здрављу; Бог дао да нађеш мајку здраву. Поздрави! И сељак оде право улицом, а она оста стојећи и питајући се: — Куд ћу сад?... Никог познатог немам у овом месту? Куда ћу!?... XXVII — Куда ћу сад?! — Узвикну очајно она кад кола одмакоше. Па да не би стојала онако на улици, она скрену у ону иобочну уличицу. На једној кући беше ирилепљен велики плав плакат. Немајући никаква посла, а не знајући куда ће она приђе да га прочита. То је била објава једног путничког позоришног друштва које тога вечера даваше ту представу Бој на Косову. Њој пролете кроз главу успомена на ту пред-
3 Д А Б рој 26
ставу.... Како ли је она завидела Вукосави. .. Па Обилић, па Бранковић!... Ево сва су имена ту ... И она читаше плакат. Ко зна докле би она стојала ту да не чу да неко иза њених леђа говори: — И сад, замисли, молим те, она мени сад у подне отказује представу! Ја не знам шта да чиним! Лако бих ја с њом да јој није онај писар на руци! Ја бих је јавио полицији, и она би играла па после тек ишла у апсу. А овако.... куда ћу? Кадију тужиш — кадија ти суди!... Она се окрете и виде једног господина, обријане браде и бркова, и једну госпођу. Ово су сигурно глумци помисли она. — Та да је само вечерас извући се из ове незгоде! — рече госпођа — Да нам је Вукосава! Е, али немамо женскиња. Кад то чу Пава она наједанпут доби некакву чудну кураж па приђе господину и госпођи. — Ви немате глумице? — рече и ногледа им право у очи. Они обадвоје застадоше изненађени лепотом Павином, а господин одмах додаде: — Немамо. А треба вам? — Овога часа! Нарочито ако је где год играла. — Играла нисам нигде, али ћу играти! — рече Пава некако одлучно. — Знам, детемоје, али ово треба до мраканаучити. - Научићу! — Врло добро! Врло добро! — викала ја госпођа. — Хајдете с нама, па ћу вам ја показати! Ево, ми овде седимо! И показа јој једну кућу што ту близу беше. ГЈава, обрадована што одмах занимања нађе, беше веома весела. Одавно се њено чело не беше тако разведрило. Та они добише лепотицу првог реда, одраслу, стасигу; њено црно око горело је неким необичним сјајем што осваја, а њезин глас звонио је тако умиљато као сребрно звонце. — Та ово ће бити трагеткиња да јој пара треба тражити! — рече он жени. Собица у коју уђоше беше прилично лепо намештена. Паву понудише да седне, а госпођа седе крај ње па је помилова по њеној црној коси. — Ви нисте одавде? — уггата је. — Нисам, ја сам из Београда. — Како вам је име? — Пава Милојковићева. Лепо презиме! — рече господин. — Јесте ли били где год у служби? — Нисам. — Имате ли роднтеље? Пава саже главу. — Добро, добро — рече г-ђа милујући је Нећу вас даље питати. Разумем вас! Ви нећете да говорите о својој прошлости. Лепо, дете моје! Није ми намера била била да вас вређам. — Дохвати ми дело, Марија — рече господин. Госпођа му додаде дело, а он посадивши Паву за сто, рече јој да чита.