Звезда

ЈИ

Број 28

3 В Е 3 Д А

Стр. 221

цгг > У.ПО "Ј 0/1 »I".. а -341

Дан је био леп; сунце је раскошно расипало своје зраке и своју топлоту, а она је ишла хладна, равнодушна, као да више не беше у њој ни мрвице живота, као да је мртвац кога носе да сахране.... (/\ Г1". Тога вечера сеђаше Гајић са својом младом женицом, Миленом под чардаклијом, и пијуцкајући, содом разблажено вино, узе вечерње новине да прочита. — Ха! — викну као да се хтеде насмејати. — Шта је? -— умита Милена. — Пава.... — Шта је с Павом? — »Данас у десет сахата пре подне — читао је Гајић — са паробродског штека скочила је у воду Пава кћи Стојадина Милојковића, абаџије. Одмах су иочели да је траже, али до овога часа нису је могли наћи. Узрок самоубиству непознат Мисли се да је то у болести учинила.« Милену полише сузе. — Јадна Пава! — рече. — Шта: јадна Пава! Једна тако покварена девојчура! Ником да ниси причала да је познајеш! — крај —

•Г-'ч

ИЗ ЗБИРКЕ ^АХАВХЈЗ од ХАЈНЕА. - •»XVIII Завеоа паде, драми крај Отишли људи, влада мрак... Сви^а л' ее њима комад тај ? Аплауе беше жив и јак; Клицаше маеа евета разна Пеенику хвалу у беекрај; А еад је зграда пуета, праана. И мину радоет, мину ејај. * Чуј! тихи глаеи тишму кваре? Крај бине јекну тужни звон То прште жица виоле етаре, И јекну глаеак еетан, бон. Од уља задах... ЈТампе зрак Једва, кроз пуети, жмири храм, И она гаену... Паде мрак; То моје душе гаену плам.

1887.

М-

- ЕДУАРД РОД -

Жену молгете еманциповати, као што је многа од^ њих, можете јој уступити разна места: апотекара, адвоката, бирача, посланика, министра, па и самога чувара, као што то има у некој од Сједињених Америчких држава; може јој се дати независно располагање имовином и зарадом; она се може извежбати у свима спортовима, оснажити мишиће, развити мозак, можете стварати законе за њу, обнародовати једнакост полова, удадбу заменити слободном везом, па опет, она ће остати жена, ако и престане за неко време, опет се враћа. Ми се не бојимо, да ће оне, због цивилизације изгубити своју драж. Догађај који износим, то сведочи. Ја верујем, ма колико да прогрес феминизма напредује, догађај Луције Персевал понављаће се све чешће, само под разним околностима и у разним местима.

Луцији Персевал било је 141 год. када сам је први пут видео. Отац јој је био џентлмен амерички. Био је удовац више година, изгледао је врло млад,. ма да му се приближавала четрдесета, лика горда, хода крупна, независан у делању и суђењу. Није се задржавао на једном месту. Живео је у 4 Лондону, Паризу, Риму, Флоренцпји, Минхену, на обалама језера луцериског и женевског, у Средњој Европи и на Алпима. Једном је покушао да се стално настани, па не успе; једног дана купи у Тоигате-у замак, који изгоре још у поправљању. Г. Персевал подиже парницу . против друштва за осигурање, али је изгуби. Тада се: реши, да не буде никад више власник, задржа рушевине замка, које се с године на годину све више смаи.иваху, те му послужише као предмет за увесељење. Док је проводио луталачки живот васпитање Лу-» цијино бпло је сасвим особено, он се сам о њај старао; професори рекрутовани по варошима, у којима је проводио коју сезону или месец. помагали су му у раду. Гувернанте није имала. Расла је слободно, учила што јој се допадало, радила што је хтела и тако постаде, као што би он обично говорио „мали обешењак". За тим би гордо додао: — Она има своје идеје... хоће да буде потпун човек. Видећемо, шта ће од ње бити. Г. Персевал ми је то све објаснио једнога дана, када ми се представио као сусед. Тада је становао V једној старој кући у Шампелу. Више радозналост но симпатија у први мах ме је руководила, да му вратим по -Ч сету. Прими ме у једном великом нескладном салону, где два лепа старинска сандука контрастоваху са нај- ј мљеним столицама и канабетима. Предложи ми да одемо у врт, коме сам се често дивио због величанствених хладовина. Он погледа око себе и викну: — Луција. Јак глас одговори му са врха једне јеле: — ГаЉег. "1 — Овде је наш сусед г. Род, ходи, донеси нам чаја. — Сад, Б^аШег.