Звезда

Стр. 228

3 В Е

3 Д А

Број 29

Не знам тачно, ког је датума било, кад је Таси умрла мати. Он, опет, не памти кад му је отац умро. Сећам се, кад су му сарањивали матер, да је ишао за колима, са тетка — Магом и нешто мислио. Мислио је: како је срећан Младен »трта«, што носи напред крстачу, са великим пешкиром. А за пешкир црквењак даје два гроша, неки пут и сто пара! То је Таса мислио. А кад су се вратили с гробља и прали руке, он се опет сетио онога пешкира! — »Благо Трти!« уздахнуо је Таса. То се све, некако, десило, кад су га истерали, из другога разреда гимназије. А истерали су га »због неоправданих изостанака«. Ну, Таса је умео да лаже матер, све до њене смрти, да иде у школу. Међу тим се састајао са онима, што »због пизме« бегају од школе, и учио да пуши. Брзо је умео да пушта дим и кроз нос! А опекотина на левој му руци, знак је: да га је »Трта« учио, да пушта дим и »кроз очи!«... Пошто је дуван монополисано зеље, а монопол даје само за готово, а готово Таса није имао, то се морао довити: како да измами од мајке коју крајцару. И довио се. Мало — мало, па тек загражи динар »за прилог«. Вели: умро му школски друг, па хоће да му купе венац. И тако су отишли многи динари, за многе венце, док се, најзад, не учини његовој мајци, да је већ помро цео разред! После материне смрти, Таси није ишло »од руке«, да лаже и тетка — Магу. Дувана све мање, а другови све више траже. Једном су га и истукли! »Туњавко! Што не донесеш паре!«.. И бубнуше га у ребра. И остави се друштва од кога није имао ништа, до надимка: »Туњави!« Тако постаде: »Туњави Таса.« * Кад |е Таса проходао узео је перо. То је било предсказање. А предсказање сад се тек испунило. Постао је — практикант. Како је све то било, нисам могао дознати? Он опет, није никоме причао, јер је био ћутљив и замишљен. Увек је нешто крупно мислио. Дугачка, сува фигура у »светлећим« салонским хаљинама, а крупно мисли! То, некако, улива »решпект,« И нико га није смео питати: шта мисли? А он је и даље мислио .. Од првога дана, када га назваше »господин Таса« и кад је стекао пореску књижицу, почео је, да се чешља с лева на десно, и да пушта косу на чело. Носио је и лаковане, официрске ципеле... По свему је изгледало, да је Таса заљубљен. То су мислили сви практиканти. То је мислила и његова тетка Мага. То је мислио и Разман Бозаџија, кад му је Таса, место пет пара, дао стопарац! У ствари овако је било: некако, одмах после првих дана, када га назваше »господином«, Таса се загледа у једну женску прилику. То је била она лутка, оиа накинђурена, воштана баба, у Шулцовој панорами. Чудноват укус! Али тако је било. Власниди:

Кад год би, по подне, изашао из канцеларије, стао би код панораме. Баба скаче, а он се заблене. А стари вергл свира: »об их дих либе, фраге ди штерне...« Кад, једнога дана, оде панорама, Таса тешко уздахну! То је био први уздах. Уздахнуо је, јер то је била прва женска, којој је смео у очи погледати, а да не поцрвени. Па ето, и она оде!... »06 их дих либе.".« Причуло би се увек Таси, кад би прошао онуда, где је била панорама. И од тог доба, постаде још замишљенији! * Шесет динара месечно! Лепа плата. Нек потроши динар дневно, па му остаје чисто: тридесет. Па нек потроши и динар и по, остаје му петнаест. То је, којекаквих, 180 годишње!... На ту форму, мислио је Таса, једног кишовитог дана. кад се, први пут, осмелио, да погледа у живи женски створ, а да не поцрвени!... Госпођица Тинка, да је сама зидала дућанче свога оца, мајстор-Тозе папуџије, не би га удесила, да стоји управније спрам прозора Тасиног, но што је стајало. И Тасин први поглед, кроз јутарњи освит, падао је преко, на — папуче. На оне штиковане папуче, са црвеном поставом! И он је гледао у оне »гирланте« од вунице и мерџана, па се сећао и њених папуча. Оних папуча, што тако дражесно крче, преко калдрме! А кад се сети папуча, он се сети и Тинкиних ногу, па онда: и целе Тинке. Тако данас, тако сутра и — заљуби се? Хтео је да јој то каже, ал није смео. Отворио прозор, па се наслонио и гледа у дућан. А улицом наишла нека галама. Чује се и вергл Сад се све лепше чује... Две су ноте покварене... Ето пуштају ваздух! Све чини: ф... ф .. ф... ф !.... То је ишао Талијан, са тицама »што извлаче срећке«!«... И већ је дошао и до његовога прозора«. У том се баш и Тинка појавила испред дућана. Свакако, сад нема смисла, да одбије Талијана. Можда би Тинка помислила: да Таса нема »марјаш«. И узе срећку. Талијан оде даље. Вергла фукће; дечурлија врече и сва галама оде низ улицу. Таса седе на миндерлук. Лагано разви »срећку« и читаше у себи: »Тебе мучи нека туга, али не клони. Будеш ли храбар победићеш. Чувај се номрчине. Ако преболеш 28 годину, живећеш 60 година. Твоја је планета у знаку овна«... Таса прочита још један пут, па опет... па опет... (СБРШИТхЕ СЕ).