Звезда

БРОЈ 31

ВЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 10 ДЕКЕМБРА 1898

ГОД. II

ИЗЛАЗИ уШорником, четбртком и недељом —60Ц Е Н А: за, 1 месец 3_ дикса-р или 1 круна Претплату примају све поште у Србији и иностранству

ПОРОДИЧНИ лист

П ретплагу треба слати : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Неплаћена ипсма не ирииају е« —60Рукопиои не враћају ое. ■тУРЕДНИ ШТВО СЕ НА/1АЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ УЛ. БР. 9

10 ХХЕ 5 .

У редник: Јанко ЈУ1. ЈЗеселинобић

БРОТ З-О ХТР=. Д.

ЧОВЕЧЈИ ЖИВОТ ГК. ВЕА1ЈМ01ЈТ Као звезда када небом сине, Као ооко кад се зраком вине, К'о пролећ.е што нов живот крећ.е, Ил' к'о роса која кити цвећ.е, Као ветрић. што покрене гране, Ил' вал што се губи у све стране Такав је човек ! Живи, дише. Ал' се тренут спрема: Дух се смири и више га нема, Талас етао, а пучина сања, Ветрић. заст'о, изме^ густа грања, Летњи данак промакну у лету, А соко је чак у другом свету, Сасушила и роеа у зраку, Сјајне звезде нестало у мраку Синула је па је потонула... Тако човек губи се без јава У пучини вечна заборава.

1887

ЈУГ.

ЗАМЕНА ПРИЧА ИЗ СРПСКОГ ЖИВОТА Радоје М. Домановић. Мучно да би било кога у округу, нарочито од старијих људн, који није чуо за Милутина Первизовића. Довољно је рећи само газда Милутин, па би већ сваки знао, о коме је реч. Он је живео у једном селу, што лежи у присоју Рудника. Богаству његову нема равна у целој околини, а поштењу и храбрости још и мање. Многи су га волели, а билоихјеишто суга мрзили; али не бејаше ни једнога, што га не би поштовао. Сама појава његова нагони човека на то. Висок, стасит, плећа широких, а глава сразмерна осталом телу, увек поносно усправљена на

снажноме врату. Велико, широко чело, од кога се одваја нос са једва приметним угибом у повијама, а на средини је нешто више испупчен; густе пр.оседе веђе, са дугим длакама мешају се са трепавицама, а испод њих црне очи пуне сјаја; густи проседи брци покривају готово уста, и падају до рамена. Браду је бријао. На лицу свака црта оштро одређена. Цео исраз показује сталност, одлучност и храброст, а уз то поштење, доброту и искреност. На лицу нема ничег неодређеног и нејасног, већ с њега би могли читати душу, као из књиге. Одело је на њему турског кроја, а од најбоље чохе. Погледајте га на улици: корача лагано, крупним корацима, поносно исправљен, а прати га узастопце велики пас Лорда, без кога не би ишао ни пешке, ни кад јаше. У руци носи дугачак чибук са ћилибаром на врху. За добра коња и оружје дао би све што има. Увек јахаше бесне и силне пастуве. Милина га је на коњу погледати. нарочито на некаквом Брњашу. Каква је тек опрема јахаћа?! Узда са раскошним свиленим кићанкама; седло турско, а преко њега чултан од најбоље чохе, извезен златом и окићен богатим ресама; о ункашу сребрњаци пиштољи у кубурама, чохом опшивеним, а по чоси извезено златом — бесан коњ рже и подиграва зечки, маше главом, и баца пену, а на њему замислите Милутина, оваквог, као што вам га описах, па чик се уздржите, а да одушевљени не узвикнете: »Добра коња, још боља јунака!« Необично је волео весеље, и ако бејаше увек озбиљан. Неки пут се хтео и нашалити, али му шале беху чудне и незграпне. Један пут ноћу при повратку са неке свадбе, каже он свом суседу Тодору, да га причека. Док Милутин испије с коња једну чашу код вратница за срећан пут, и опрости се са домаћином, сусед његов ободе коња и умакне, рекав сватовима: »Нека ме стигне са својим Брњашем! Ако ме стигне, нека ми убије коња!« Казаше то Милутину. — Неће умаћи! — викну Милутин загрејан мало вином. Изрече то, па натуче капу на чело, пови се по коњу, и удари га бакрачлијом, Брњаш скочи успропнице. Остали се сватови раздвојите, и направише средином пролаз. Милутин још више полеже, ошину коња и земља затутња. Изгуби се