Звезда

ВРОЈ 33

ВЕОГРАД, УТОРАК 15 ДЕКШМВРА 1898

ГОД. II

ИЗЛАЗИ ушорником, чешвртком и недељом —е&Ц Е Н А : за 3. месец 3. динар шш 3. зсруна Претплату примају све поште у Србкји и иностранству

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

го ХХБ>. г2Ц.

Уредник: Јанко јУТ. јјеселинобић

ГГЗС31С35 - ;' " ""— 11 —"— 1 пппппаапаппаппЈааап— 'I Iс=зЕ=Ј □□ с=зс=з

Претплату трееа слати : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Нетглаћена тшсма не примају се —■вбнРукописи не враћају ее.

УРЕДНИШТВО СЕ НА/1АЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ УЛ. БР. 9

ЕГЕ^ОТ З-О ПР.

г о с т - СЛОБОДНО ПО ЉЕРМОНТОВУ Миловало момче неко Дивну Клару — чедо страсно, Он је њено срце стек'о А срце је благо, красно; И већ грми звбна јека Свештеник их с вјенци чека. Ал одједном поклич војне Захори се на све стране, Свуд се чују трубе бојне, Иђу синци да род бране; Иђе Калмар с тајним јадом И прашта се с цуром младом. »Закуни се, хоћеш хтјети Вазда вјерна остат' мени; Ако брака в'јенац свети Наше главе не осјени, Да у крилу смртног санка Сниваћемо без растанка." Кунећи се Клара збори, У оку јој суза сије, И растанка пољуб гори Са усана руменије': »Моје ти је срце робом, С тобом у храм — у гроб с тобом!< •— »А сад збогом! Сјећај ме се! Мој је удес тако киван« Па к'о вихор кад затресе Одјездио коњик диван ; Дани теку... лед све крије, Мома тужи, сузе лије. Ал пролеће жарко сину, Влаго сунце живот слади, Женска љубав лако мину —

Заборављен војно млади, Другог Клара љубит' стаде, Другом своју руку даде. С младожењом нева збори, Сто до стола, гозба тече, Весели се жагор хори, Вино кипи, купе звече; Слатка радост влада свијем, Само један гост је нијем... Шлем улупљен сред мегдана Незнанику лице крије, Плашт излињ'о с многих дана, Мач захрђан бедра бије; Он не куша сласт пехара Нит' се с киме разговара. »Што не пије наш гост драги?« Љубазна му нева вели »Зашто ћути к'о кам драги, Нити с нама збора жели? Од куда си? Могу л' знати, Ко те нашем двору сврати?" Он остаде без уздаха, Ал звук страшни кроз двор писну, И у бури дивљег страха Млада нева смртно врисну; Сви сватови к'о кам стоје Мртвац откри лице своје. Дрхћу гости, страва тече, Сјајна гозба у јад тоне; »Сјећаш ли се —- костур рече На растанку клетве оне: Моје ти је срце робом, С гобом у храм — у гроб с тобом?« »Твој се Калмар боја маши И погину св'јетла лица; У гробу су вјенци наши,