Звезда

Број 37 и 38

3 В Е

3 Д А

Стр. 301

Од оваквих пријатеља — читатеља грдно су пострадале силне библиотеке готово свуда. Па и наша Народна Библиотека спада у ред оваквих „страдалника", јер ево је у последње време предузела најозбиљније мере, да узете јој књиге преко власти тражи. Вредно би било знати, колико је књига тако пропало, и који су то били тако велики пријатељи наше још нејаке библиотеке. Па није боље прошла ни библиотека наше садање Академије Наука, Пре 20—30 година из ње су се извлачиле и односиле књиге на крпат и, многе су пропале. А библиотека београдске читаонице, просто је разнесена. Тамо је било пуно старих књига од вредности и руских журнала. Онда „Отечественија Записки" вукле су се без повратка. Ми се сећамо једнога, који је читаве године овога журнала носио из читаонице, па их после и продавао. 'Гај исти „књигокрадац" доцније је заузимао један од најважнијих положаја; па као што је одвлачио и продавао туђе књиге, тако је после вршећи разне савесне операције стекао.... „прљави веш." Узимајте .књигу гдегод стигнете и читајте, читајте што више, јер су књиге за читање а не да парадирају, али враћајте књигу ономе од кога сте је узели, као што сваки поштен човек враћа зајам „Коју књигу можете сами купити, немојте је од другог ни тражити. Боље је, корисније и пријатније дати динар за књигу, но за два кригла пива! Али на шта говорити кад се све јагми и не жали потрошити сваки дан по пет пара потпомажући којекакви шљам књижевни, а за набавку скупљих књига, — страдају наше приватне и јавне библиотеке.

ПАЦИ ТАТИЦУ, ПАЦИТ... - мш11ел корде.т Тачно у 9 часова, као и свако вече, дошао је капетан Шеро кући и легао да спава. Двадесет година самачког живота начиниле су га робом читаве гомиле тиранских обичаја, који су држали под јармом целу његову особу и нису трпели ни најмање самосталне покрете. Пошто се, дакле, методски свз^као, обеси свој мундир о наслон на столици, рашири чакшире преко седишта, нави сахат и попи чашу воде; још удари једанпут песницом подобро — само једанпут —у узглавље, за тим се увуче у постељу и угаси свећу прстима, које је пре тога наквасио пљувачком. Истоветна машинална радња — од двадесет година. Он склопи очи и мислио је о томе, како је тога вечера изгубио сво^у кафу при картању, што га је нешто мало љутило. За тим га брзо савлада сан. На једанпут почне на другој страни зида да плаче неко дете. Као неким тешким сном мучен, преврте се спавач на другу страну и промрмља: ^Жгебе!" Али је дрека бивала све јача, све интензивнија, тако је прожимала, да је изгледало, као да се плаче у његовој соби. Он се онда са свим пробуди и даде одушке

своме гневу једном ужасном клетвом. Већ од године дана не даду му његови суседи ни једне ноћи мира! Беше то сасвим млад пар, неки поручик и његова жена. Од оне ноћи, у којој су болни узвици младе жене, кад је требала да постане мати, себичнога старога момка одржали будна, морао је да трпи писку детињу, за тим њено плакање, па дреку, која је сваким даном бивала јача, док се није са свим одомаћила и загосподарила. А још је све грђе постало, од како се отац умешао у ту ствар, тај „потпоручик" са својим јасним гласом и глупим разговорима, својим: „Где ти јекосица?" и „Паци татицу, паци!" што би десет, двадесет пута поновио, док га мала не помилује. Ах, то: „Паци татицу!..." Али никад дрека није била тако оштра и јака као ове ноћи. То је била вриска од страха, вриска ноћу самог остављеног детета, што је већ грло од плача истругало, док се не зацени, да не може ни гласа од себе да пусти. Узнемирен и љутит у исто време скочи Шеро из своје постеље: „Ама, шта је то тамо?" Иначе брзо утиша болове малога створења јасан глас иоручиков или „буји-баји!" мамино. Али овога пута остадоше сузе необрисаие. На брзу руку навуче стари момак свчоју униформу и изиђе у ходник. Врата суседнога стана беху само притворена; у предсобљу је горела лампа. Он је узеде. заштити уздрхтани пламен својом левом руком и уђе у спаваћу собу. Поред широке постеље кретала се колевка, чије завесе капетан развуче. У њој је лежало мало створење у нереду од јастука и праћакало се ножицама и ручицама. Његово лишце је облило тавно црвенило, толико се напрезало, да плаче к да се праћака. Шта? Дете је било са свим само? Брзо прегледа Д1 е р° цео стан, трпезарију, елегантни салон, девојачку собу. Нигде никога! „Гром и пакао!" узвикну он, „док је г. поручик са својом госпођом негде на забави, одјурило је ово ђубре од служавке ма са каквим посилним на ашиковање!" Брзо се врати колевци, која се креташе још жешће, него мало час. Он склони лампу и извади малу девојку из колевке; али се мала тако јако праћакала и тако живо кретала ■ целим телом, да се бојао, е ће је испустити. Брзо се ^ спусти на столицу и посади малу на колена. Али је беба још непрестано плакала. Да би је умирио, држао је капетан опруженим рукада-пред собом и отпоче играти, онако на брзу руку .у^пцену ; игру, која је до душе више личила коњском кАе^р^^к;УХр^©ј\игри и уз коју је певао у такту „хопл^покушаји око детињега стишавања ^^ујр.отадо -Ј^ун|ј/:ани успехом; већ је мала мање јецала^ф^ф -се^суз^ .^роредише — последње капи из празнога И на једанпут се мала девојка са св&м~у®ири; њене очи, њен носић, њена брада и њене опружене ручице изражавале су лако разумљивом мимиком оне деце, кој„ до душе још не говоре, али већ могу да мисле, жудну и расположење. Капетан управи свој поглед, према детињем, на предмет, који је мала тако жудно фиксирала и желела: његов је крст она хтела. Црвена трака и емаљирана звезда изгледали су јој, као и по неким дру-