Звезда

Стр. 12

3 В Е 3 Д А

Број 2

што пре, па да се иде кући на посан пасул.. У нас се рачуна сад велики пост, а ми, у овим странмм земљама и не мислимо о њему; велики смо грешници. Него да се иде кући. и да се подобро покајемо. — Дедер, Глаша, прегледај тај рачун. Чудо, шта је ту натрпано... вели Николај Ивановић а прстом показује на рачун. — На собе је додато по три франка дпевно, одговори ова. — Затим... на сервис... па на послугу по два франка дневно на персону. — Ама, како су то смели учинити, подлаци једни, против уговора? Еј, келнеру! Или, како те тамо зову! И Никола Ивановић плану и чретиште дугме електричнога звона. — За врућу воду у чајнику и лампу са шпиритом, забележили су нам четири франка, — настави Глафира Семјоновна. — Рубљу и шесет копејки? дрекну Коњурин. —Та то је болан горе, него разбојништва на великом друму! — Ја сау тражила лонац топле воде да врат огтерем од жељезничког гара и за тај лонац, %во, записао је један динар. — Не дам, нипошто не дам, што није по уговору одређено, викао је даље Николај Ивановић, и кад уђе слуга, он подвикну, ударајући прстом у рачун: — Коман је ово? Кескесе? Пур шамбр је било дванаест франака одређено, дуз франк, а овде кенз. Па то је разбојништво, мусју! И пур ло, и пур самовар... Та какав је то ђаволски самовар! Просто чајник с врућом водом... То је лоповлук... Глаша! Како се каже лоповлук француски? Та преведи му то што пре на француски! Ја не зпам како се каже француски : лоиовлук одговори ова. — А! Ти намерно не знаш. Хоћеш да ми се осветиш, што не остајем у овом карташком вертепу, у Ници, и што одлазим одавде? Добро... Лепо... умећу и ја да се осветим. — Али, заиста, ја не знам Иикола Ивановићу, како се то каже. То нисмо учили, правдала се Глафира. Ја сам се школовала у „благородном пансиону", с генералским ћерима; од куд бих и знала, како се каже: лоиовлук ? — Довољно ! Умукни! То је право разбојништво! То значи турити -руку у џеп, па грабити до миле воље. Компрене? Воаља, шта је то... викао је Николај Ивановић и знацима показивао слузи, како се увлаче у његове џепове. — Како се каже крадљивац француски? упита он најпосле жену. — Ле волер... — Ле волер тако раде. Комирене? Ле волер. Лакеј се-унезверио па звбра. А кад је и Коњурин подвикнуо реч „ле волер" и још показао слузи песницу, овај побеже из собе. За неколико тренутака слуга се врати са уиравником гостионице, Французом, који имађаше шиљату козју браду и писаљку за ухом. Настаде објашњавање са управником, и у томе објашњавању узе учешћа и Глафира Семјоновна. Коњурин је као и пре показивао своју песницу, па је говорио :

— Ми вама „вив ља Франс" од свега срца, а ви пљачкате. А кад је тако, кад ви пљачкате, онда, где је то наше братинство! Управник саслуша спокојно ове речи; он је видео у чему је ствар, кад му прстом такнуше у рачун, па стаде говорити и правдати се. — Глаша! Шта говори овај? пита Николај ИвановиН. — Он каже, да је на собе зато повишена цена, што ми нисмо код њих узимали дежене и дине, то јест, нисмо у њих доручковали, а он нас је предупредио био. — А од куд нисмо доручковали и ручавали? Баш смо нарочито јуче и остали да овде доручкујемо, те да их задоволлмо. А ти мусје лажеш! Ми смо дежене јуче, сви труа дежене. Та преведи му, Глаша! — Ја му преводим а он вели, да је мало једанпут доручковати. — Но, диван град! У карташким јазбинама те глобе и деру, у гостионицама ти цене подижу. И то је овде свуда обичај, ето, узмимо за пример енглески ресторан, где смо прекјучз ручали... ГТросто су нас опљачкали... Нон, нон, за собе не дамо никаква додатка... Рјањ пур шамбр... узвикује Николај Нвановић а рукама размахује по ваздуху. — Ми вечито „вив ља Франс"; ви вечито „вив ља Рјуси" а овамо, изволте видети, какав је безобразлук! Дуз франк пур шамбр и рјањ!.. Глафира Семјоновна је се старала у превођењу да све лепо каже. Управник попусти и обећа скинути с рачуна за собе по један динар дневно. Николај Ивановић настави и даље да се погађа. Свршише и погбдише се за два франка мање за собе; избрисаше и онај франак за лонац вреле воде, што је тражила Глафира Семјоновна. —- Ах, гагрице, гагрице! Ах, отмичари једни! викао је Николај Ивановић избацујући новац по рачуну. Кад ви умете тако,- умећемо и ми. Због овога, ни крајцаре не дамо на чај вашим гарсонима, вратарима и девојкама! После једнога сахата омнибус је возио на станицу наше путнике, са њиховим куферима. Глафира је седела у углу омнибуса и сва се надула од једа. Баш јој се није хтело отићи одавде а не покушатн више своју срећу на рулету. Коњурин је, напротив, био весео, шалио се и гледао кроз прозор иа је говорио: — Збогом, славни граде, Ницо! Не било ти ни тла, ни покрова! (.НАСТАВИЋЕ СЕ)

■ { ШШЕ, КОЛЛС И КОЛЕТ - жил симон С француског Велизар Ј. Митровић. Добро сам познавао, пре шесет и пет година, у Лориену једнога посластичара по имену Коласа који је становао у улици „Рог!;" на неколико корака од „Воуе"; сви моји другови у то доба добро су га познавали. Го беше човек који прављаше дивне тортице. Једне беху испуњене плодовима американског јасмина, друге дивним