Звезда

БРОЈ 3

БЕОГРАД, УТОРАК 5 ЈАНУАРА 1899

ГОД. III

ИЗЛАЗИ ушорником, чешбршком и неделом Ц Е Н А: аа, 1 месец 1 динар если 1 круна Претплату примају све поште у Србији и иностранству

ПОРОДИЧНИ лист

Претплату треба слати : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Неплаћена ипсма не примају се Рукопиои не враћају се. УРЕДНИШТВО се НАЛАЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ У/1. БР. 9

БРОЈ ХО ПР. Д.

У редник: Јанко ј/(. Тјесе/тиновић

ЕРОЈ З-О д.

СУЗЕ МЛАДОСТИ Моје биотре еуае из младоети ране Сијале еу дуго у животу мом, Као капље роее еа лиета и гране У мириеној дољи, врту шареном. Ах, али је време покидало цве^е, И лепога еанка неетао је ејај, Суморна ее машта повија и кре^ће, Опуетелим пољем, кроз негдашњи рај. Само једна еуза оетала је мени, И у еетној души, у окриљу ена, Под енежаним велом зиме и етудени Зале^ена тако трепери и еја! Сокољанин.

Г1РВА ЉУБАВ НОВЕЛА — Пера Одавић (наставак) Те сам ноћи с неким нарочитим задовољством легао у кревет: знао сам да ми у оној ноћној тишини неће ништа сметати да дуго мислим на њу, и да је замишљам и како оно улази, и како се клања, и како игра и на кононцу и на лопти и на коњу; а за то требало ми је само да затворим очи, па да је одмах видим пред собом. У том, дакле, великом уживању неће ме, мислио сам, ништа узнемиравати. Али преварио сам се; јер не потраја дуго, а ја, поред тих лепих мисли, од којих сам се задовољству надао, од једном почех назирати и неке друге, истина нејасне мисли које су се тако рећи, криле иза оних првих, али због којих ми се толико задовољство и одушевљење поче местимице представљати као нешто недопуштено, нешто рђаво. А то је дошло свакако због тога, што су ми морале пасти на памет оне многе приче (а какве све приче не чујемо ми деца непажњом ста-

ријих!) прича о томе како женске могу да занесу младиће, како и најбољег младића могу да упропасте, а како се њима ни у каквој прилици не треба подавати; па сам се на свој начин трудио да то објасним себи. И с том сам се мишљу носио можда више од пб сата, док и ту једину тачку на хоризонт својих мисли није отерала невиност мојих тринаест година, те заспах сном праведничким. Кад сам се сутра дан пробудио, опет ми прва помисао беше о њој. Мислио сам, на који ћу начин моћи доћи до новаца да што чешће идем у циркус. Знао сам да ми отац неће више дати: био сам једаред с њима и то је довољно. Још сам се једино у матер надао. Кад год је у чему била задовољна с нама, она нас је обично награђивала, истина увек тако као да та награда дође сасвим случајно, и шта више правила се као и да не примећује, колико се ми томе обрадујемо. Мислио сам, дакле, ако будем добар за неколико дана, да ће ми, свакако, дати пара колико ми треба за циркус. И већ сам тражио начина, како ћу јој се представити као добар. А за то ми није много требало, јер сам знао шта воли а шта не воли. Све ми је то још тог првог јутра прошло кроз главу. Међутим, као што ћете одмах видети, све је то било излишно. Чим сам дошао у школу чујем како њих неколицина говоре о синоћној представи. Оставим књиге на своје место, па и ја приђем к њима. Говорили су о овоме о ономе, о коњима, о јахачима, о гимнастичарима а, што ми је већ било криво, њу нико и не спомену. Изгледа да им се све остало више допало но она. Један само, и то као узгред. спомену њу. »Видиш« рећи ће на то онај из суседства: „ја вам нисам ни рекао. да је с матером на стану у нашој кући; једна наша укућанка издала им је једну собу. па се код ње и хране«. Док они остали и не обратшпе пажњу на ту новост, мени срце залупа, и осетих како ми крв удари у образе. »Треба само да се мало ближе спријатељим с њим« мислио сам: »па је могу свакога дана виђати и познати се с њом.« Ја сам се с тим другом и дотле прилично пазио, и одлазио ја к њему и долазио он к мени, али није никада међу нама било оне праве другарске иптимности и љубави. Но пошто видех, колико ми у тој прилици може бити од потребе, то му одмах приђох