Звезда

ВРОЈ 4

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 7 ЈАНУАРА 1899

ГОД. III

ИЗЛАЗИ уШорииком, чешбртком и хедељом ЦЕН А: за 1 хлеоехз; 3. динар ЕШ 1 круна

Претплату примају све поште у Србији и иностранству

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

Претплату треба слати : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Неплаћена нпсма не примају «© Рукопиои не враћају ое. УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ УЛ. БР. 9

БРОЈ 1 З-О ПР. гЛ;.

У редник: Јсгнко ЈУГ. 7}еселино6ић

БРОЈ 10 ГТР 3 . нЛ;.

Г II I Т!

Он је био голуб у јатима врана, У гуетоме мраку зрака бела дана, Поноеити еимвол поштења и рада, И утеха евета у понору јада. Сиромах је био... у танком капуту Сноеио је зиму, еиротињу љуту, Али чиет и чаетит, смео као еоко, Племенитом ватром еветлало му око. Против лажи, мрака и вековних зала, Заетаву јв диг'о еветлих идеала! Око оног бледог и озбиљног лика Сијала је еветлоет божјег избраника. * * * ...То је прича етара као вечност еама: Јабука ее нашла опет за Адама... Одело му црно, обућа еа лаком Капут е издигнутом аетраханском јаком, Без етида и ерама он гаца по блату » Лиже што је пљув'о, очи копа брату, Гнусан пљеека тами и руга ее зори, Лоша, подла елуга гоеподара гори'. И циничног емеха и на новац лаком, Одвратно етворење е астраханеком јаком Беше некад човек! Трага нема више, Све што људско беше, блато, калеж скрише. ЈЈндреја Кбанобић.

ПРВА ЉУБАВ НОВЕ/1А — Пера Одавић —— (свршетак). После тога играли смо се и забанљали као и обично. Изгледало је као да се и ја и она, свако за себе, трудимо, да не дамо једно другоме да мисли на растанак. Па тако је било и идућа два, три дана. Али кад остаде још само један дан до по-

ласка, тада нисмо, чини ми се, ни о чему другом говорили, до о њихову одласку, па смо и плакали. Сећам се врло добро, њеној мајци морали смо из почетка изгледати смешни, па нам се кришом смејала, али после и њој се ваљда даде на жао, гледајући нашу вељу жалост, па и она, милујући нас и тешећи нас, поче сузити. После смо се опростили. Јецао сам и кад сам кући дошао. Моји су ме питали шта ми је. За дуго им нисам одговорио, али кад отац навали на мене, ја их слагах, рекох им: да ме је један мангуп тукао без икаква узрока. Отац је сумњиво вртио главом, а мајка га је шапућући умиривала. Те вечери нисам могао ништа да окусим, што ми је мајку већ било бацило у бригу. Сирога мајка, она није ни помислити могла шта сам ја у стању да учиним и поред њене толике материиске љубави! Дакле, као што рекох, они су се сутра дан кретали, а сутра дан би недеља. Те ноћи нисам могао за дуго заспати, а пошто сам заспао, једнако сам њу сањао. Као играли смо жмурке у неком великом врту, пуном цвећа; она се крила а ја је као тражио. Пошто сам је тако неколико пута нашао, она опда оде да се још једном сакрије, док сам ја за то време жмурио наслоњен на једно велико дрво. После тога као чух је да викну „Зора". Ја отворих очи и пођох у правцу одакле је, од прилике, долазио њен глас. Приђох једном жбуну, ослушнух и учини ми се као да је ту. Ја онда одгурнух неколико грана да боље видим, и заиста угледам је, али се запрепастих кад видех да је до појаса у земљи и да је све више нестаје. Ма да јој од густа грања нисам могао прићи, ипак јој нружим руку. Она се само насмеши, смаче раменима, уздиже обрвама и климну главом у страну, као оно човек који хоће да каже да нешто не може бити, и на мој ужас поче још брже као проиадати док је сасвим нестаде. Земља се више ње склопи и на том месту се опет зазелени трава. Мени се као даде на жао, ночнем плакати и у том се јецању и пробудим. Било је већ давно свануло. Кревет мог старијег брата, који је спавао у истој соби. био је празан. И ја се дигнем и обучем. Да ли баш због тога сна или због чега другог не знам, али сам био веома нерасположен у утучен, ма да је време