Звезда

С ТР. 164 3 В

— Не, не, ми ћемо кући. Ми имамо своје време. Опробаћемо, како се може, да спремимо себи чај, да га исиајемо, па да спавамо. Сутра ћемо поранити, па у Помпеју. Тако смо и мало пре решили, одговори ГлаФира Семјоиовна. Каква Помпеја! И зашто баш да ранимо у ту Помпеју? Можемо и касније ићи. А сад, мадам, хајдемо мало у капернаумчић! — Можете и сами тамо ићи с вашим вођем. — Та шта говорите, молим вас! Друштво с РаФајелом изашло ми је на врх главе. Него ми овако можемо то удесити: ми ћемо сви овако испратити вас до гостиониде, ви останите тамо, а вашега мужа пустите у капернаум. — Јесте ли ви при себи! рече ГлаФира Семјоновна и пресече га погледом. Г, абљин се морао покорити. Кренуше се сви у гостионицу, на спавање. Тек Грабљин се не може уздржати. Још уз пут изађе из кола, предомисли се, поново скочи у кола и подвикну уметнику Перехватову: РаФаило! Мазало! Седај у кола. да идемо каФе -шантанске манастире да обиђемо! Овојесувише рано да идемо кући. Код куће нам деца не плачу! Перехватов слеже раменима и иокори се позиву његову. (НАСТАВИЋЕ СВ)

АПЛАУЗ РУЖИ СА ШПАНСКОГ — ♦ — 0 чему мислиш, Дијего? Ђак се трже као иза сна и узневерено погледа свог школског друга, који је обично седео у последњој скамији. Свако вече у исги час. између осам и девет, ђак је долазио пред оперу и наслонивши се уза зид покрај главних врата стојао би ту као какав кип и чисто као успаван, догод не би дојурио један раскошан ландау. који су вукла два охола коња. Тада би се младић кренуо са свога места, и кад би кола била већ на уласку у главну капију, он би, скривен у сенци, бацио брижљиво у њих неку стварчицу коју држаше у руци: то је била ружа Цвет је пао у крило једне од двеју женских што с-еђаху у колима. То беху: једна Енглескиња, васпитачица и једно веома умиљато сгворење од шеенаест година у бедој хаљини Обе су увек узалудно покушавале, да пронађу тог непознатог, који је ; скривен очајно пратио погледима девојчипу, кад јеулазилау позориште. Мало после, одоцнели пролазници сударили су се у мраку с неком чудном и мрачном приликом, која је као луда гласно разговарала сама са собом, * * *

3 Д А _ ЈВ РОЈ 21

Ђак се већ беше спремио да се гневно обрецне на свог пријатеља и да му рекне да га не узнемирава, кад га овај предухитри с питањем: -- Волиш ли музику? Ђак погледа свог друга, иа не знајући шта је овај хтео с тим питањем, одговори: — Дакако да волим — Видиш, ја ти могу сгворити начин, да свако вече идеш у оиеру. Срце закуца силно, силно сиромаху ђаку, који одмах помисли, да ће моћи ићи у оперу, значи моћи гледати три сахата мило му девојче. Замуцкујући захвали он свом другу и стисну му руку, а овај му рече: — Ја сам старешина клаке, и од овог те тренутка нроглашавам за мог сателита Ево, узми улазницу. Ж,ао ми је што раније нисам знао за твој Фисармонички укус * * * Како се лепо видела њена ложа! Па помислите, да је свако вече могао гледати је! Да је његов пријатељ могао знати прави мотив његовог лирског одушевљења! Али како би он могао себи предсгавити, да један сиромах ђак, који нема ни паре у џепу, може бити заљубљен у једну благородну маркизу, која је уз то и милионарка. Кад би се она појавила у ложи, њему се чинило као да гледа неку визију, кхо да му руди зора Појављивала се у девет, као каква заносна вила, у чипкама и белој свили. Он је посматрао њено бело чело и њену злаћану, плаву косу. Како ли је завидео догледу рукавицама, лепези, свима оним предметима, које је она додиривала! За цигла два вечера беше постао љубимац свог пријатеља због бурног пљескања Вредно је видети, како је само пљескао рукама! Његовој души беше потребан тај шум да би дао одушке свом одушевљењу, које га згореваше. Он је једном мером аплаудирао свима глумцима, почевши од тенора и нрима доне до последњег хористе Девојче је у брзо увидело, да је она предмет силног обожавања , Једном га је изненадно спазила кад ју је гледао кроз доглед, те хтеде дознати ко је тај што по цело вече не гледа никог другог осим њу. Од тада поче и она погледати њега и смешкати се — Кад би она знала, да сам ја онај, што баца руже — помисли ђак. И наставио је да троши за цвеће новац, који му је слат од куће; залагао је књиге, па се чак уздржавао и од пушења, да би могао свом милом анђелу дати ноћни и неснички данак Једног вечера виде је замишљену и тужну. Гледао је дуго и дуго готово и не обзирући се на представу Да ли га љуби? Да ли је погодила, да је он онај, што јој добацује руже? При тој помисли сав претрну од радости. Учиниће један оглед Он промени место и виде одиста, да га маркиза тражаше догледом, док год га не нађе. Љуби га, јест, љуби га! Али девојци из тако ви-