Звезда

Стг. 234

3 В Е 3 Д А

ЈБгој 80

— То је мој шкодски друг, поче ми ча-Ђорђе | причати — Ја сам био син богата оца, а он си ромашак, ја сам био одличан ђак, а он рђав, те због тога и изгуби право на школовање. Ја сам га искрено жалио Он не доврши школу, а ја је сврших с одличним успехом и још проведох две године у Бечу. Ја сам наследио доста новаца и дошао у неослобођене крајеве потпуно школован. спреман, а он је доцније ушао у службу у ослобођеним крајевима, као ђак, који је отпуштен из школе... И ја утроших и готовину и снагу и здравље и намучих се по затворима, и сада после тридесет и неколико година рада имам неколико деце, а свега сто динара плате .... Ча-Ђорђе застаде изговоривши једва од ка шља последње речи .. — И он сада и без школовања и патње има толику плату и неколико хиљада готова новца . . нродужи причати ча-Ђорђе., —- И њега сада ето поштују и скидају понизно капе, а ја који сам патио, борио се и страдао с њима мучио се и помагао им . . .. немам ничега, па ни поштовања Кад ја прођем поред њих они се смеју . . . Глас му све више и више дрхташе и ностајаше све слабији и слабији, а последње се .једва чуше, прошапта их кроз сузе, поћута мало гледећи у земљу, па додаде живљим, али још устрептанијим гласом погледавши ми право у очи: — Ви сте још млад човек ; будите све, све будите, али ја вас молим немојте само бити поштен човек . . . Ја чисто задрхтах од слутње и туге. — Моји ученици, које сам и новчано помагао и на пут извео неће да ме виде или су ме чак и глобили . . . Глобили су ме, разумете ли или се по неки подгуркују заједљиво кад ја прођем, па ме називају пропалнцом . . . . Не пита вас свет што сте прОпали: чим паднете, чим вас виде у беди и сиротињи, одмах сте изгубили све . . . Добијате само презрење . . „ У том начелник прође поред ограде школске, погледа на ча-Ђорђа и климну главом достојан ствено и изговори кроз зубе — Како је Ђорђе? . . — Како се мора! — одговори Ђорђе. Начелник прође, а Ђорђе обори главу и уздахну. — У осталом шта имам да тражим. . . продужи ча-Ђорђе Жалим само своју децу ... Ра дите, радите ја се грешим .. . Будите добри поштени, али не тражите захвалности људске, јер ње нема ... Радите и знајте да ћете бити вечити мученик . . . Опет прекиде реч и додаде после кратког ћутања: — Пре неколико месеци ми је продат виноград за порез, а у ошптинској згради, коју сам ја општини поклонио, онај, коме сам ја највише учинио, викну на мене, кад сам га молио, да ми деци не продаду виноград:

— Ко ти је крив што си упропастио толике паре?... Све си појео и попио па ми се сада превијаш туна... Глас му опет задрхта уздах се оте из груди, те једва заврпш промуклим гласом: — Сматрају ме као просјака!... Две сузе му се скогрљаше низ бледе, увеле, смежуране образе... — И не жалим, додаде мало јаснијим гласом, јер сам свој дуг одужио. Јасаможалим што децу остављам у сиротињи... Ал ко зна, можда ће ипак бити срећнија од мене... Или... нека буду и као ја... нека буду добри... ко зна; нека сами изберу пут себи... ,ја сам свршио своје, меније-још само смрт мила... — Желим само смрт!... понови опет гласом, који заиста изгледаше као глас из гроба, као глас смрти... У Последњи пут сам га видео баш оне зиме када сам овамо премештен. Бејаше хладан дан. Бетар разноси снег са улице и кровова и наноси га у лице. На улици се ретко ко виђаше. Ишао је само она.ј, који је имао неки посао да сврши. Ја прођох поред општинске зграде, задужбине ча-Ђорђеве. Он сто јаше нред вратима Ветар му лепрша подрто, прљаво рухо. Глава му пала на груди, руке дрхте од старости, изнурености и студи, а колена поклецкују. — Шта радите, ча-Ђорђе? — упитах га ја. Он диже главу, гледа ме дуго, па му ударише сузе на очи; заврте тужно главом и изговори: — Мучим се. Чекате ту неког? — Дете ми болесно, па сам тражио из општине станарину, за идући месец, да купим лекове и не дадоше ми... Ишао сам и у срез, па не даду... Сузе га загушише и он загрца као мало дете. Ја извадих половину свога новца и пружих му речима: — Немојте их молити, ево ја ћу вам дати на зајам... Он ме погледа, лицем му прелете неки чудан осмех, а у оку његову видех први зрачак наде... — Будите ваљани... ја сам грешио!... Можда ће доцннје бити много више људи који ће ценити врлину!... После тих речи опет га сузе загушише. Уђе у апотеку клецајући коленом... -xк % — И ето сада се одморио. Жеље су се ње гове испуниле, а благодарна општина и грађанство положили му на гроб венце у знак признања... Написали чланак, држали говор на гробу и похвалили његов мучан рад...