Звезда

Број 40

3 В Е

3 Д А

Стр. 317

чудна, а то је, да поетојите и да дишете. Ја по читаве летње даие проведем, непомичан, на овом месту, уживајући ваздух и природне лепоте: тада су ми све идеје тамне, неодређене; туга ми се свије у срцу; поглед ми блуди но долинама и по планннама, којеме онкољавају: ти различити изгледи су тако утиснути у моје памтење, да они чине — тако рећи - један део мене сама. и сваки је положај мој пријатељ, кога радо гледам сваки дан. Официр: Ја сам често осетио томе нешто слично. Кад ме стегне туга и кад у људским срцима не могу наћи оно, што моје жели, тада се тешим, гледећи природу и мртве предмете, одам се планинама и дрвећима и чини ми се, да је свако биће, што је створено, пријатељ, кога ми Бог даде. Прокажеии: Ви ми дајете храбрости, да вам објасним шта со дешава у мени. Ја заиста волим предмете, који су тако рећи моји другови и које видим сваки дан; тако свако вече, пре но што се попнем у кулу, дођем поздравити глечере Ритор ске, мрачну шуму планине св. Бернарда и чудне врхове, који господаре долином Рема. Ма да је свемоћност божја видна у стваран,у мрава, као што је и у стварању васцеле васионе, ипак ве лики изглед брегова више импонује мојим осећајима; не могу да гледам те огромне масе, иокривене вечитим ледом, без нека верска осећања. Али у том широком простору имам иека места, која претпостављам другима. Међу овима је усамл,ена она кућа на врху брега Шарвензода. Издвојена у сред шуме, украј пусте долине добија она по следње зраке сунчеве, кад ово залази. Ма да никад нисам тамо био, осећам чудно задовољство, да је видим Чим сунце залази, седећи у својој башти уирем погледе на њу и моја се уобразил>а тамо одмара. Она ми је постала као нека својина; про буђује ми се неко нејасно сећање, као да сам ја тамо живео некада, у среКнијим временима, и да је памтење на то у мено потамнело Особито волим да посматрам високе планине, како се мешају с небом на хоризонту. Као и будућност, даллша ми ствара наде, моје бедно и угнетано срце верује, да посигурно постоји каква земља врло далеко, где ћу ја доцније, у будућности, моћи да окусим мало среће, за којом уздишем и коју ми неки тајни нагон представља, да постоји Официр : Са тако ватреном душом као што је вагаа, вама је требало јамачно много снаге, да се номирите са судбином и да не паднете у очајање? Прокажеми: Ја бих вас варао, када би вам рекао, да сам увек измирен са судбином. Ја нисам још никако постигао то самоодрицање, које су постигли по неки пустиници То потпуно жртвовање сваке наклоности, љубави л.удске није још учињено. Мој је живот унепрестаној борби и моћни утицај вере није увек способан, да спречи полет мојој машти. Она ме често и против моје воЈве одвуче у океан уображених жеља, које ме све воде у тај свет, о ком немам никаква појма, и

чија се Фантасгична слика увек ту налази, да ме мучи. Официр : Кад бих могао да учиним, да читате у мојој души и да ваи дам идеју о свету онакву, какву ја имам, све би жалости вахпе и жеље у тренутку нестале. Прокажени: Узалуд ми књиге говоре о покварености људској о несрећама, скопчаним са њима : моје срце неће у то да верује. Ја увек престављам себи друштво искрених пријатеља и пуних врлина, одабраних супружника, којездравље, младост и богаство скупа обасипају срећом. Ја их зампшљам, како лутају заједно по шумарцима, зеленијим и свежијим, него ови што су, ко : и нуде свој хлад, обасјаним од сунца, сјајнијег, но што је ово које ме обаејава и њихова ми ее судбина све вигпе чини да јој ваља завидети, гато је моја све јаднија. У пролеће, кад ветар дува са Пијемонта по нашим долинама, ја се осећам сав прожет неком топлином, што оживљава, и ја дрхћем против воље. Осећам необјашњиву жељу и збуњена осећања за срећом, ко.ју бих могао уживати, а која ми је украћена. Тада бежим из своје ћелије и лутам по пољима, да би елободније дисао. Избегавам, да ме виде ти иети л.уди, за којима моје срце гори од жеље, да их позна; и са врха брегова сакривен у шибљу као дивље зверпње, моји погледи журе ирема граду Аости. Завидљиво гледам из далшне те срећне становнике њене, који једва ако ме и знају; јецајући пружам им руке и тражим од њих евој део среће. У свом заносу — да ли да вам признам ? — загрлим по некад дкво, молећи се Богу, да га остави меии и да ми да једног пријатеља. А јш су дрва нема; њихова хладна кора мене одбија; ничега нема сличног еа мојим срцем, што дрхће и гори Убијен тугом и уморен животом, одвучем се оиет у свој стан, иекажем Богу своје муке и молитва унесе мало мира у моју душу. Официр : Тако ви, јадии човече, наједаииут подноеите све зло и муке и душе и тела Прокажепи: Ово последње није најгоре. Официр : Они вас по неки пут и поштеде? Прокажеии : Свакога месеца расту и опадају са растењем и опадањеи месеца. Кад је млад месец, обично трпим више; доцније слабост попусги и изгледа да је променила нрироду: кожа ми се осутпи, псбели, и не осећам готово никакве болове. Али то би се све поднело, кад не би било оних несаница, које ми она проузрокује. Офицнр: Дакле и сан вас оставља. Прокажени: Ах, господине, господине! нссаница! несаница! Ви не можете замислити, колико је дуга и жалосна једна ноћ, коју несрећан проводи не тренувши, духом управл>еннм на ужасан положај, на будућност без наде. Не, нико не може то разумети. Узнемнрење ми расте што ноћ више напредује; и кад хоће да сванс моје је узбућеџ.е такво, да ја не знам, шта ће бити; мисли еу ми замагл>ене, осећам тада неко неописано стање, које