Звезда

Врој 41

3 В Е

В Д А

Стр. 323

права, ипак је јуриеируденција наука, коју од свију најмање :шам". „У 16 години почео сам да правим стнхове. Моја прва појезија штампана је у Берлину 1821 године; две године доцније нздао сам нове песме са још две трагедије. Једна од ових трагедија била је у Брауншвајгу престоници истоименог херцогства представљана н иивиждана °) Године 1826 изангла је прва свеска ДТутничких слика"; три друге свеске изашле су неколико година доцније код господе ХоФмана и Камнеа, који су и сад моји издавачи. Од 1826 до 183! г. живео сам у Линебургу, Хамбургу и Минхену 7 ) где сам са мојим пријател>ем Линднером издавао „Иоли тичке анале". У том међувремену путовао сам у стране земље. Има већ 12 година како јееен про водим на морској обали, обично по малим островима севернога мора. Ја волим море као љубазницу, и опевао сам његову лепоту и његову ћуд. Ове песме находе се у немачком издању „Путничких слика", у Француском издању изоставио сам их; тако исто и полемични део, који се односи на племство по рођењу на Тевтомане и католичку пропаганду. Што се племства тиче то сам о њему говорио у предговору ка „Писмима калдорФСким" која нису моја, као што погрешно мисли немачка публика. А што се тиче Тевтомана ових немачких старих жена (се .ч ујеШез АПеша^пез) чији се патриотизам сасгоји само у слепој мржњи спрам Француеке, то сам их ја у свима мојим списима љуто гонио; то је анимозигет који постоји још од „буршеншаФта" коме сам припа дао; у исто сам време нападао католичку пропаганду, немачке језуите, колико да клеветиике каз ним који су ме прво напали толико и да моје протестанско чувство задоволшм ; оно ме је разуме се, кад што далеко одвело, јер протестантизам није био само либерална религија, него тако исто и мета немачке револуције, а ја припадам лутеран ској вери не само крштењем него и војбом за борбу, која ме гони да участвујем у биткама ове Есс1е81а шШ^апв. Али док сам ја бранио социјалне интересе нротестанизма, нисам никад тајио нантеистичке симпатије, зато сам опгужен за пантеизам. Рђаво обавештени или пакосни земл>аци одавно су раснрострли глас да сам обукао сен-симони стички капут 8 ). Други ме опет почаствују са Је в ) То је био „Алманзор", предстанљан '20 августа 1823 г. и извиждан, а томе је повод био тај. што се у поаоришту пронела била вест да је пис!;ц неки сараф Јеврејин Хајне из Брауншвајга. Иротиву комада наро"ито ј« демонстровао неки „пггалмајстор", и он је управ омео представл.аи.е. ») Јесен 1827 г. провео је у Лоидону, где је новчапом помо1.у свога стрица зкивео доста раскошно. ВраКајуКи сс у Отаџбину хтео је да буде адвокат, на проФееор, аљи је најзад иаабрао нублицистику. БавеКи се у Минхену у мало што нијс носхао проФесор; министар га је био предложио, али крал> нијс хтео да нодпише укав. 8 ) У ствари Хајне и јесте млого општио у Паризу са, СенСимонистима, ишао је и на њихове састанке. Једнсме од н,их (Еп1ап11п-у) посвотио је своје дело о Немачкој. О томе је прво иисао у „ЕсШе (1е Зеих МопД", и то као историју новије лене литературе у Немачкој. На нема^ком јевику изашла су у скунл>сн м снисима два дела под именом: Немачка I (историја религије и ФилосоФије у Немачкој, и романтичиа школа); и Пемачка II (исновести, елементарни духови, и доктор Фауст). Нрви је део био штампан прво 1834 г. (II ивдаље 1852), а други је део тек 1863-- 54 г.

врејством, жао ми је што нисам увек у положају да им таке л>убазне услуге враћам". „Нисам никад пушио, тако исто нисам пријатеЛ) пива, и тек у Француској јео сам нрви пут кисела купуса. У литератури покушао сам са свачим: нисао сам о вештини, философији , теологији и политици... . Бог нек опрости! Има већ 12 година како се о мени у Немачкој говори : хвале ме или грде, али вазда страсно и непрекидно. Тамо ме мрзе, презиру, обожавају, вређају 9 ). Од месеца маја 1831 г. живим у Француској, и веК четири године како нисам чуо немачког славуја". ,Али доста, постајем тужан". Ако желите још друга извешћа, ја ћу вам их ]>адо дати, биће ми мило ако ме сами на то подстакнете. Реците добро о мени, реците добро о вашем ближњем, као што Јеван1>еље заповеда, и примите уверење одличног поштовања, са којим сам и т. д. Хајирих Хајне и . (наставиће се)

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. Љејкина

(наставак) 1,XVIII Чун брзо стиже до оних голих људи. То беху вешти гњурачи из околине, што дежураше у гротлу очекујући туристе, да би им показали своју вештин-у гњурања. Они мољаху путнике да баце у воду сребрни Франак, гњураху се на дно да га дохвате, и разуме се, да га за се задрже. Два три туриста бацише по једну сребрну монету у воду, и гњурци их дохватише. Они допливаше и чуну наших путника, молећи их да баце у воду „уна монете". При томе се чуло и видело како им зуби цвокоћу од хладноће. — Одмакни, одмакни од нас, море.' Боље је да ми за тај новац попијемо што коњака на броду, говорио је Коњурин. ГлаФира Сјемјоновна покрн лице џепном ма рамом, довикујући веслару: — Сињор! Але, але напол>е! Асе занас! Доволшо је пур ну. — А л>а мезон! подвикну и Николај Ивановић. — Вози, ћоро, броду! — Бато а вапер! додаје ГлаФира. 9 ) Кад су једном у друштву, гД; је био и Хајне, говорили, како Ке му некад у Дпселдорву подићи сноменик, он Ке тада сатирички приметити, да га веК има у Хамбургу. „Где ?■' упитаКе брат му Макеимилајан. „Та она лена куКа Јулијуса Кантеа, то је величаиствен сноменик нодигнут у захвалпој успомеии на млога и велиКа издан.а моје књиго песама, (Прво је издаше било у 10.000 комада).