Звезда

Стр. 350

3 В Е 3 ДА

у то доба ушла у нашу загушљиву духовну агмо СФеру, у наш лењи и крмељиви Исток, здрава и свежа струја европскога реализма и у науци и у кљижевности. Лаза је тада био на Великој Школи, на којој је тај свети нламен тада буктао и на којој се никада доцније није гасио, њега захвата нова струја, и он преводи Фарадија, Гогоља и — Чернишев скога. Он је први у нас почео преводити славни роман „ТЈГга да се ради 1 '. У „Матици" за 1809, у бројевима 30—33 и 35, штампао је уломак „Особењак" (о Рахметову) и написао овакву на помену: „Ево једнога уломка из чувенога романа Чер нишевскога „Шта да се ради?" Чисто је штета рећи, пред оном публиком која не зна Чернишев скога, да је ово роман; кад помислимо на какве је романе наша публика навикла. У њему иема ничега, што заноси љубиоце тајанствених прича. Заплет му је врло прост; а ево што и он сам каже... (следује један навод из Чарнишевског). „Овим је у неколико показано шта хоће Чернишевски својим романом Он озбиљно и разбистрава иомућене нојмове и својим читаоцима показује нут којим се долази до благостања дру штвеног. Нај главниј а друштвена питања засгу пљена су у њему. Он гледа да удеси живот да се плаћа по заслугама: где се иоред једиаког рада неће 1едном пресипати а други да скапава од глади. Његови јунаци су људи пуни рачуна, пуни озбиљ ности и пожртвовања за оно што вреди и њима и другоме. Чернишевски ствара у свомс роману такве л.уде, којима неће црвенити образ ни у потоњим вековима." • Далеко од тога да правим какав капитал од тога, мислим да се из одавде неоспорно даје за кључити: да је Лазаревић прве своје погледе до био у новој школи, да га је нови правац отргао од романтике за коју је имао извесних предиспозиција, и да су га на руске реалистичке писце, па стазе реализма, упутили баш учитељи учитеља у „Школској Икони"! Нова школа је приповедала у друјнтвеним наукама, у политици социјализам. у природним нау кама и филозофији материјализам, у књижевности реализам. ЛазаревиКеви погледи на књижевност мало су се променили, у главноме остали исти, али у по литици су постали другачи. Ново покољење је знало законе економскога развитка и са болом гледало иропадање наше сеоске задруге, немаштину у којој је народ стално надао, насиља која је од чиновнигатва трпио, и свим силама борило се противу тога. Лазаревић то није видео или по урођеном оптимизму свом није хтео да види: његов поп није ион који сељацима продаје бакраче за бир и вуче се ноћу око сеоских вајата него з г з вишен тип нашега калуђера из Карађорђеве Вуне, прост, искрен, честит, потпуно изједначен са на родом; његови сељаци нису они кобни „домаћини" који зеленаше, гњече своје сељаке и десна су рука

сваком полициском угурсузлуку, него достојанствеии, разборити, трезвени, одлични људи. Учитељ, представник новога правца је блед, необјашњен. Не знамо ни ко је, ни шта је био раније, ни гата мисли, ни како ради, чак ни како му је име. И какви су ти његови греси, који муте тај идилски, буколички, рајски мир у селу, и који су му навукли негодовање пишчево? Прво, неће даседи и да пијесакметом и осталим сеоским нотабилитетима; друго, саветује ковачу да не стоји на промаји; треће, ирекорава Павла Ђерића што зверски бије марву; четврто наговара Јеротија Ковачевића да купи американски плуг. Чега ту има „деструктивног" ? Није религиозан и неће да пева у цркви, али ни сам писац није религиозан, он је као и сва српска интелегенција у томе индиФерентан, бар у приповеткама тако изгледа. Учитељ ; је само невешт и нетактичан у опхођењу са. сељацима (Нежданов у „Новини") и у место да изађе као одвратан он ме опомиње на Базарова у „Оцевима и Деци", за кога Тургењев каже : „Мени се нричињава личност јака, поштена срдига, алн ипак осуђена да пропадне зато што стоји у предворју будућности." И Г. Јовановић узима с раз ; логом у одбрану учитеља, кога се на крају крајева демократија у Србији нема стидети. „Швабица" се сада први пут штампа у овој књизи, и прва је приповстка Лазаревићева. Ех пп^ие 1еопет! Ма да се досга јасно виде трагови почетништва и ма да је остала неуглађена и несређена, ииак се на њој опажају све врлине Лазаревићева писања. Из ње бије нешто силно, искрено, дубоко, тон прве младости, пре оног Фа талног доба када се душа стврдне, а човек постане „нормалан", то јест хладан, неосетљив,скептичан, неспособан како за добро тако и за зло. Лзубав Србина медицинара ирема газдаричиној кћери Ани расте лагано, неосетно, са оном елементарном спо ром силином свију великнх страсти. ЈБубавник, нриродњак, трезвен човек, врло Добро види бесмисленост везе и безизлазно стање коме оне воде величину обавеза које на се навлачи, грех који миче себи на душу, али несвесно гази све дубље и дубље. ЈБубав се као свилен вео испреда из безброј танких жица, из малих, незнатних догађаја, из топлијих погледа живљих разговора, до дира руком, из једне наглашене речи, из шуштања хаљине. Затим, нраска страсти, искакања из обичних граница живота, варљива сањања вечите среће и љубави, И тужна прича, вечиги предмет вечите иесме, иде својим обичним током: тајанствена рука судбине која ломи слаба и трогана срца људска, дужност, стварност, луди случај каткада — сложно даве нежни илави цвет. И најзад, болан епилог кратким тренуцима среће, немој радости и веселом смеху, растанак, хладан и суморан као јесење јутро, са сузама које ране отварају, са немим нрекорима исгпгаканих очију који нарају у дубину срца... И како је све то лепо, поступно и истинито изведено у овој и природној и драматичној и простој и дирљивој историји! Како се лепо осећа