Звезда

Стр. 370

3 В Е

3 Д А

Број 47

исто толико иародан колико и националан. Њему дугујвмо за најјаче речи противу онога што мрзимо и презиремо, најлепше химне ономе што волимо и чему се дивимо То није била жудња за популарношћу, јер ни данас та неблагочестивост није за препоруку, нарочито код добромислећих људи. Такве песме и његов сталан политички демократизам можда су у последње време и привукле громове на њега. На послетку, Чика-Јова г песник јеонога бисерја од дечјих песама, свежих, лаких, паметних! И све то педесет година, нола века!... Чудна ствар! Све је то тако познато, тако обично, о томе се не може ни дискутовати, из лигпне су и књижевне студије, и новинарски чланци, и одборски нрогласи, и опет се мора помињати, па чак и наглашавати! У остллом то је судбина свију великих истина: цео свет их зна и цео свет их заборавља. Јавила се оправдана мисао да се ода народна почаст педесетогодншњем раду и таленту Змајевом. У Загребу је образован средишни одбор за прославу; сва већа српска места спремају се за Видовдан када ће бити прослава, а Београд, а Србија спава! Спавај, спавај, Србијице, чедо наше драго! Зашто то? Да ли ми мање поштујемо Змаја но остали, да ли смо толико засићенн безначајним свечаностима да се један овакав човек заборави, да ли нас је наша лазаронска ленизост толикоослабила да заборавимо једну такву дужност I У народима где има више и ноноса, и свести, и пра вога родољубља, у сличним данима заслужни се људи награђују ноклонима од хиљада и стотина хиљада. Ми нисмо у стању то да учинимо, али ипак можемо нешто да учинимо Неколико књижевних и уметничких друштава, „Задруга", којој је он био потпредседник, Академија, којој је он члан, неколико књижевних лисгова који су се отимали о његово сарадништво, толики људи од пера којима је Змај доајен, толики интелигентни људи и поштоваоци његови, и поред свега тога још ништа, а до Видовдана свега месец и по! Змај Јован Јовановић навршава педесетгодина свога рада, а језгро српскога народа да не ода заслужену почаст своме великом сину 1 Не, ие, то би било тако жалосно! Овај отровни ваздух још нам ни.је тако исушио живце, мозак нам још није тако сиарушен, а срце тако суво Бар нас та срамота може мимоићи. с _ и| „ЈЕОЕЊИХ НОЋИ" У благој јесењој иоћи Кад месец са неба сија, М кад се над бистрим врелом ГЈањива ракита иија ;

Кад ветрић уморан падне Овијајућ крила мека, А поноћ тихо струји Ко сјајна, бисерна река ; Кад звезде с неба падну, По нлавом језеру плове, А вали шапућу неисно, Причице и бајке нове; У томе светом часу Ја шанћсм име твоје, Снови те небу дижу Са звездом да те споје. Д. К. Димитријевић.

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. Љејкина

(наставак) 1 ј ХХ1У Возише се на гондоли више од пола сахата. Сапа1 ^гапЈе се већ завршује. У даљини пред њима види се море. ГлаФира Семјоновна се на мах трже и иовика: — Двор дуждевски Ево знаменитога двора дуждева! — А од куд ти знаш да су то двори дуждеви? иита је муж — Одмах сам га ио слици познала. Али, исти је као на слици. А зар га ти ниси видео на слици у дединој трпезарији ? Ах, да, да .. Сад и сам видим да је ово налик на оно у дединој трпезарији, само ннсам знао да је дуждевски дворац... А шта су били ти дуждеви ? — Ах, ја сам много о њима читала у рома нима .. Читала сам и за овај двојј ... Ту близу мора даје „Мосгуздаха", одакле су сужње бацали у воду. — Уздаха? Шта то значи? пита Коњурин. — Ах, много, врло много! Ту су се изводиле свакојаке тајне инквизиције. Ко би прешао тај мост уздахнуо би носледњи пут, и већ се жив не би повратио натраг .. Чудо ми је да се ти тога не сећаш, Никола Иванићу! Ја сам ти давала да читаш тај роман... Ах, како ли се он зваше?... Знаш, ту је и Франциска изведена била, па онда и Катарина ди-Медичи... Илн не, није Катарина ди-Медичи.. него су баш тој истој Франциски понудили отровну јабуку. — Знам да сам читао, али где, не сећам се!