Звезда

БРОЈ 54

БЕОГРАД, НЕДЕЉА 23 МАЈА 1899

ГОД, III

И 3 Л А а 11 четвртком и шдељом г~вВ)»Ц Е Н А ад ] МИХЈКЦ 1 Д И11Л1' ИЈШ 1 КГУНЛ Пјшгалагу иримају свв аОште у Србији -« иностранству

ЗВЕЗДД

ПОРОДИЧНИ лист

111'КТЛДАТУ Т1'ЕБА СЛЛТИ I Сгеви М. ВеселиповиИу ароф. Богасловкје —ИЈЦННПЛЛ ШША НИСМЛ НК II 1'ИМЛЈУ СЕ

Рувописи не враћају се. У1'ЕДНИ1ШГВО СЕ ИЛ.ТЛ8И. КнеЈкев Спомеиик бр. 9.

БРОЈ I Г» III 3 . ДИ1Г.

БРОЈ 1Г» ПР. ДИН.

ТН ША'111, МНКО ДШ... Ти плачеш, љупко детс, њена те туга тишти, Те мале птичице нежне. 0 евете суаице твоје! Гле.мајку њену тужну, како жалоено ништи М леће око тебе и дете тражи сиоје И:{ гњезда што је пало. И благо пружа јој тиче твоја ручица лепа, Она те захвално гледа Н »2но се срце цепа. За дете сне би дало . . . Свете су сузице твоје, што око ведро их лије И душа света је твоја, ко кебо она је чиста! 0 нека увек срце тако ти, дете, бијс И суза у оку твоме због туђет бола блиста! .... " ||1И : Љубомир Н. Си|»|ц|| I. ^ СВЕКРВА СЈШКА ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА - - Јанко М. ВесединоЕић НАСХАВАК) III Тако се низала година за годином. Како који дан Цера све протегљастији; већ је и мудрији па не разговара више онако како је разговарао. Ио лицу му почела избијати црна маља. Постао је паметнији и смишљенији, ама нешто и ћутљикији 0 кући сам мисли, ма да ништа неће урадити док матер не запита. Раста очевог, ока материног, Нера није могла сита да га се нагледа. Није могла да се наслуша довољно његових паметних речи кад са старијим људима разговара, особито с комшијом Марком,

који га је чешће иризивао и договарао се с њим то о овоме то о ономе, Срезала му таикаче, покројила му руно, обукла га, нагиздала га иа кад јој соко у коло нође, стаие па не уме ока од њега одвојити. ЈеднОга дана Пере не бешс дома, а комшија Марко је викну Она се ода.зна, оде до капије на га, по обичају, позва у ку1гу да иопије што год. Уз ракију Марко иоведе разговор: ; — Вала, коно, игго јесг — јест, али време је да и ти Перу окућиш. II ја сам о томе мислила. — Па јеси ли му меркала где цуру ? — Нисам, комшија. Ја мислим да то њему оставим. — 11а јест што кажеш. Њему жена треба. Може бити да се у коју и загледао. Мени ништа нс каже. — Оно, није ни мени казао, ама време му је. Дете је добро и паметно, па би грехота бнло да се проскита. Много јој је лепих речи о Пери рекао. Срце јој је играло од радости кад јој је причао како старији, паметни људи о њему мисле. — Ја ти велим — вели он — да у нашем селу нема човека који му не би дао девојке зато што је вредан и нараван. А ти га ирипитај. — Хоћу, комшија, и хвала ти иа лепој речи. Оно што је такав и теби треба за валити. — Није мени, него теби, Неро. Ја сам га призивао и дозивао што је честит и добар, а, ти си га томе иаучила. Марко се поздрави и оде, а Нера оста пуна срца. Да јс имала крила винула би се иебу под облаке. То је била оиа радост и задовоЈвство што осе^а радник кад му посао срећно за руком испадне. Села је, ио Марковом одласку, па се винула у прошлост и у мислима прешла све дане од Иванове смртц и ГГерина детињства .. .