Звезда

Стр. 490 в е

— Ништа. — Да ниси болестан ? —- Нисам. — Да се ниси с ким споречкао? — Нисам. Она је озбиљно мислила да је болестан, али ни сањала није да је она узрок његовој болести. Она није могла вероваги да се она мала еумња, коју му је као варницу бацила, кадра толико разбуктати да се човек од тога ноболи. I Вен нојам није догле ишао. Она је само хтела да га мадо одстрани од Милице а више к себи привуче, и то је било све. Ношто је видела да се с Милицом . више не шали и не заноси онолико, она је била с тим задовољна. Али, ево јада, он се одбио од Милице, али се њој не прибија, него је једнако сетан и тужан — мора да је болестан . .. М, као и сваку мајку, забрину је болест његова. Међутим весела је Милица највише испаштала. Норед све њене дворбе и угодбе, свекрва јој никако не беше задовољна; увек би јој нашла по нешто да напомене. А и он, он јој посга на једанпут тако чудноват да се готово поче плашити од њега. До скора беше јој он као друга рица којој је смела све казати што јој је на души, али од неког времена изопачи се. Шта и шта пута јој се учинило да је то туђи човек. И друкчије пита и друкчије одговара, и друкчије погледа. Дође му по некад те је само гледа, гледа док му се очи не устаклајишу као у мртваца; некад опег привуче је себи па је стане љубити и гр лити да је угуши, па је тек на једанпут гурне да се сруши. Дванут јој је тако главу разбио. У тим часовима милоште доста пута ћути, али по некад и разговара и то само пита: — Волиш ли ме ? — Волим. — Кога још волиш ? — Па . . . волим мајку. — И још? — И моје. — А волиш ли. . . (хтеде реКи побратима али се уздржа) још кога ? — Па кога ћу више! Ово су напш. — А зар више нико није наш ? Ово су болећи. По пола сахата би провео пигајући је само да наведе разговор о Милану, али да му је да то уради тако да не мора његово име поменути. Али како је она о Милану мислила само онда кад га види, тако га није ни помињала. — И тако, само наше волиш ? — Па кога би другог, Вог с тобом! — А од свију мене највише? — Јесте. — Да не лажеш ти, море ?

д а в рој 62

— ТТТтп бп те лагала? Ту нема никакве срамоте. Ти си мој човек; и Вог ми је рекао да тебе највише волим. — А мени се чини да то није истина. — По чему?! — упига она пренеражена. — Па ... тако . .. Нешто се снебиваш, нешто бежиш од мсне као да си крива. — Није то, очију ми! — рече опа и заилака Ја тебе волим више него своје рођене. Желила сам да имам брага, али да и њега имам, не би га, чини ми се, толико волела као што тебе волим! — Па, што онда бежиш од мене ? — Ти си, ио некад, тако чудноват. Ја се склањам да ти не сметам! Кад те видим натмурена или жалостивна, а мени се нешто као хладна гуја свије око срца. А кад ти по неки пут дође те иланеш, ја не умем ништа да тп кажем, узме ми се језик!. . — Он признаваше у себи да збшБа доста пута онако виче. — Ходи, седи до мене! ~ рекне јој. Она седне а он је обгрли и стане љубити. Душа му заплива у милошту као у сиње море и он се до лудила занесе. Не осећа тада како га поливају њене вреле сузе што нотоком лију и суше се на његовом лицу — Ох кад бих знао да ме волиш! — Волим ге! — А .. .. почне он, али га неки стид или страх обузме Он не смеде никако поменути Ми ланова имена. Чинило му се да ће се кров на њега срушити. Али, таки часови беху ретки, врло ретки. За час их замени бура и гром . . . То га и у послу омеге. Више то није био онај паметни, онај вредни Пера. Истина, и сад је ишао по њивама и обилазио је ограде, али доста пута прође а не поплете нронггац што је посрнуо; кад отвори стругу, заборави је затво рити; кад истера марву не чува је, него упадне у туђу њиву те прави штету. Више не беше ни онако умиљат и нредусретљив као пре. Неста оне питомине због које га је сваки живи у селу волио. Прође поред младежи па јој Вога не иа зове, прође поред старијих на им Вога не прими. ЈВудима то паде у очи. — Шта је овоме младићу ? — иитаху се. До јуче беше смеран као девојка, а гледај сад!... Све живо виђаше последице али не виде узрока. А он је дубоко крио своје боие .. . Крио их је голико да се још дружио с Миланом. Али и то прекиде. Једнога дана рећи ће му овај: — Ама, побратиме, да те питам нешто. — Шта ? — Шта је теби ? Он сав задрхга и побледе као крпа у лицу, али се савлада и загушеним гласом рече: