Звезда

БРОЈ (58

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 24 ЈУНА 1899

ГОД. 111

И 3 Л А 3 И 11 ГВТШ1АТУ ТГКГ.Л СЛАТИ : четвргком и недељом ИР®& ИИИ ЦНН Ш Стеви М. Веселинови^у ароф. Богословпје

ИЛИ I КРУНА

ЗВЕЗДД

Д к н А ШШ ВШ НЕИЛАКЕНА ИИСМА ЗА 1 МЕСЕЦ 1 ДИ ЛнН ИРИМАЈУ СЕ

Рунопкси не враЋају се. [Јрегилагу иримају све ПОРОДИЧНИ Ј1ИСТ ^ иогате у С-рбијч и угедништво СЕ на Л ази: ииостранству • |{цежев Сиоменик бр. !). ВРОЈ \Г> ИР. ДИИ. ВРОЈ 1Г» ПР. ДИИ.

иа „ЈКОЕЊИХ НОЂИ ;< Прелетео сам жнвот рано, Срушени су моји нади, А на нустом срцу само Остадоше горки јади. Вуктиња се моја гасп Што животне светли иуте А кроз ноћ се чују гласи Страховите смрти круте. Ах, тешко је у тој ноћн И без вере и без нада, Мрачни пути . . . куд ће ноКи ? Пустош око мене млада. 0, да ли ће звезда сјајна 1'асут зраке с неба плава, Да л' ће минут' ноћ очајна Што ми живот помрачава. Мл' Ке олуј с голе гране Сухи листак откинути, Па кад му се следе ране Под снегом Не починути Д. Ј. Димитријевик.

СВЕКРВА — СЛИКА ИЗ СЕОСКОГ ЛСИВОТА Јанко М. Веселицовић ЛАСТАВАК) X И ето тако угнезди се несрећа у овај мирни дом. Милица више ни жива нн мртва На њеним уснама више не беше осмејка, па ако би се кад

н појавио, беше као оно у болесника што се смеши другом за љубав. Као поплашена кошута, она је сад зазирала од свега па и од своје севке. Пе знајући правог узрока, а слутећи да нма нечега, због чега је бије она се сад правила мања од макова зрна. До тога дана она је у нечему ноказивала и своје воље, али од тада она је само ишла онамо куда јој је прстом пружано и радила оно што јој је наређивано. Кад бн се Пера од куд појавио, она би сва претрнула па стала као окамењена не макнувнш се с места. Није се смела никоме нотужити па ни својима, бојећи се да се што горе не изроди Ни Нери није било лакше на срцу. Она је хтела да врати себи ону детинску љубав Перину, хтела је да ту љубав нико с њом не дели. И сад, кад је то дочекала, тек сад виде да је изгубила и оно што је имала. Нера не само што јој се није вратио, него се са свим отргао. Вежао је од куће, а кад би се баш који пут и прикучио огњи шту, и кад би му она пришла да га разговори и да се разговори с њим, он би, истина лагано, одгурнуо њену руку. — Молим те, нано, нрођи ме се! — Ти си нешто болестан. — Нисам. — Хоћеш да једеш што год ? — Нећу. — Је ли ти зима ? — Није. — Хоћеш да легнеш ? Ето сав дршћеш. —* Нећу. — Ја видим да си се нешго на ме наљутио... Он је тек пресече оком, па скочи са столице и викне: — Е, ово је да Бог сачува! Па као ветар дуне на поље. Она клоне на столицу а сузе јој капљу у крило. Нешто тешко падне јој на душу на је дави као мора. Доста пута по ваздуги дан преседи крај огњишта не мичући сс. Милица радн но кући, а она не може да је погледа, тако јој је мрска.