Звезда

ЕРОЈ 75

БЕОГРАД, НЕДЕЉА 22 АВГУСТА 1899

ГОД. Ш

И 3 Л А 3 И

четвртком и недељом

ДЕНА ЗА 1 МЕСЕЦ 1 ДИИАР ИЛИ 1 КРУНА

Преталату иримају све аоште у Србији и ииостранству.

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

Претплату трвба сдати : Стеви М. ВеселиновиКу ироф. Богословије

НЕПДАЋЕНА ПИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ

Рукописи не вра&ају ое. уредништво се налази : Кнежев Спомснив бр. 9.

БРОЈ 1^> НР. ДИН.

Уредник : ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

БРОЈ Х55 НР. ДИН.

ИЗ „ЈАЛОВНИХ ПЕСАМА"

Зелен листак на гранчици Лагани је ветрић нихо, А на њему нежним гласом Певао је славуј тихо. ГБегова је несма мила Ал' је тужно срце моје Па се сећам прошлих дана Па се се11ам туге своје. Сунце сија, цвет мирише, Славуј пева на тенане, Само ја сам тужна јако Кад пролетње сунце гране. Имета.

ОЗБИЛНЕ, НАУЧНЕ СТВЛРИ, Ха(ргтг еу хор{(о тса^тотг, АуатгтЈТо! абеЛ^рос, иаХп/ 1рш, Ха(рете 6 хбр \.ос, [хгр1[хмате. М18-, Раћ'о1. §гаеоа 4 49. 50. р. 821. студија РАДОЈА М. ДОМАНОВИЋА (наставак) I Паша вњижевна критика. Ко је год у Србији учио у гимназији литерарне облике и добио тројку, а уз то прочитао две-три књижице, тај се одмах ни мање ни више, осећа способиим да даје пуноважно мишљење о сваком производу из лепе књижевности. Како би се онда смела још сумњичити способност оних, који су као проФесори предавали тај предмет и свршили историјско-Филолошки одсек наше Велике Школе, или другим речима — критичарски курс. Сем тога, морам поменути, критике се лаћају у нас и сви могући умни инвалиди, који су пропали на свима осталим пољима књижевног рада, јер к'о веле људи: ако не умемо стварати, умемо бар рећи: ово ваља, ово не ваља, а код нас се врло често и толико способности узима као доволша спрема за књижевну крихику. И заиста шта је лакше него нрочитати једну ,

књигу, препричати њену садржину, напоменути места, која су „по нашем скромном мишљењу" могла изостати, јер кваре хармонију, и набројати места „која су по нашем скромном мишљењу, тако лепа, да их морамо цитирати." У свету нема човека, који нема свога укуса и нрема томе, сваки ће моћи „по свом скромном мишљењу" дати суд о овој или оној књизи, о овом или оном било лепом, било ружном месту из н.е. И код нас се, на жалост, такав рад зове често књижевном критиком, без обзира на то да ли госнодин критичар, ако ништа друго, има моћи и ока, да збиља уочи најлепша места као и саме недостатке каквога дела. По неки се наши критичард, чак ни толико не труде, већ само просто на просто препричају дело, рецимо приповетку, и у таквом, често неписменом, вајном препричавању ставе неколико заграда са некаквим иримедбама или тако званим вицевима као што су: „А ха!" — „Зар тако?" — „Хм?!" „Гле, гле!" — „0 што ми човек рече!" и т. д. На завршетку је већ облигатно да се зачини цео духовити састав гааблонским саветима како треба дубље студнрати, више мозгати, читати стране генијалне нисце, ве писати на јуриш. По неко још дода како је језик леп, интерпункција досга слаба, или је, рећи ће, и једно и друго врло мизерно. Што је иајзанимљивије нико и не разбира каквом спремом и талентом располажу таква надувена господа, што сваки свој умни производ — приказ или критику каквог било дела — пишу по једном те једном вековном шаблону, исто онако као што сеоски ћата пише тапије, облигације, па чак и писма И за то су све наше критике те сорте сличне једна другој исто тако као што је, што рекао Хајне, један мућак налик другом. Таква критика може бити пригодна уз које хоћете дело, а што је наЈлепше можете је написати онако адз главе, па да стоји готова, ге чим се које ново дело појави, а ви пљес, па с њом у штампу. Метете је просто као замку, и оставите случају које ће дело прво натрапати на њу. Не би све ово било ни ^д какве штете кад би наша читалачка публика била од бољег књижевног укуса. Али се некако, усуђујем се рећи са страхом Божјим, нашло једно с другим не може бити боље, или ако хоћете, боље је рећи, не може бити горе. Огроман већи део нашег читалачког света оо*