Звезда

ВРОЈ 70

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 26 АВГУСТА 1899

ГОД. Ш

ИЗЛАЗИ четвртком и недељом Ц Е Н А ЗА 1 МЕСЕЦ 1 ДИНАР ИЛИ 1 КРУНА

Претилату иримају с.ве иоште у Србији и иностранству.

ЗВЕЗДА

ПОРОДИЧНИ лист

Претплату трева одати : Стеви М. ВеселиновиКу ироф. Ђогословије

НЕПЛАЂЕНА ПИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ

Рукописи не врабају се. уредништво се налази : Кнежев Споменшс бр. 9.

БРОЈ 10 ИР. ДИП.

Уредник: ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

ВРОЈ 10 ПР. ДИВ.

ИЗ ПЕСЛМА „МОЈОЈ КОЛВБИ" Под тешким теретом туге, далеко од рода мога, Под мрачним суморним небом где чујем вечито громе, У хладном студеном свету, који се одриче Бога, С нрезрељем који гледа на старце слепе, хроме, У гадном светском блату где разврат шири крила, Невиносг куда пишти под каиџом порочних људи. Где се клањају злату, поштује кадиФа, свила, Сјајно пеглана прса где красе кукавне груди, — У то сам норочпо блато нрви пут крочио сада. Како је тешко мени... Ах, ја бих много нлак'о, Ја видим множину људи, ал' срца не чујем њима, Круписан подлошћу, злобом кроз живот јури свако, Саплићу један другог — а гроб је на иуту свима. 0 мила, моја Лила, далеко од тебе сада, Далеко од срца твога што тако нежно бије, Сећам се живота нашег где нема туге, јада, Где подлост темељ тврди ноштења још не рије. — 0, мила моја ЈЕила, срећан сам био тада! Д. Ј. Димитријевнк,

СВЕКРВА ОЛИКА КСЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА - ЈАИКО М ВЕСЕЛИНОВИК (наставак) XIII Није могла сна утврдити. Некакве слике лебделе су око ПЈе и она је с њима разговарала и договарала се. Ко ти јој се све није на сну јавл>ао! И муж јој, покојни Иван, и мајка јој, и покојна Смиља, све то беше око ње и сви је гледаху некако прекорно. Иван јој је тешко замерао што је децу завадила и што ето хоће кућу да раскући. Све оно што је и сама увиђала а хтела угушити у себи, све јој се нребаци. И она је осећала сву тежину и величину греха свога. Сунчев зрак проби кроз прозорчић и паде јој на лице. Она се трже из дремежа, скочи и, онако седећи у постељи, прекрсти се. Затим се диже и изиђе у кућу где затече Милицу у послу. Чим је Милица смотри, остави посао и потрча јој.

— Хоћеш да се умијеш, мајка? — Аих ! Ала сам се ја успавала!... Што ме ниси пробудила? — Видела сам синоћ да ти није добро, на нисам хтела да ге дирам. — Де, полиј ми. Милица јој иоли те се уми и убриса, онда оде у собицу те се неколико нута прекрсти. Хладна вода и молитва разгалише је мало; она се врати у кућу и седе крај ватре. — А где је Пера? — Ту, пред кућом. — Зовни га. Милица га викну и он дође. Нера је гледала његово натмурено чело, и учини јој се са свим друкчији као неки ту(,и човек. 1Бој дође да му све на једаннут скреше, али се уздржа и поче благо: — Рано моја, јајучемало одох до Сенковаче... Ућута и ногледа га да види хоће ли га то текнути Али је Пера и не ногледа. У њој ноче да кипи, али се ипак уздржавала па настави: . — ...и ништа не ваља шта сам тамо видела! Оно је пропаст. Онаке пустоши ја никад пнсам видела. Јеси видео ти оно ? Он је погледа. — Јесам, рече. —- Па што је оно опако? Он слеже раменима. Она му поче пребацивати. Што је више говорила све је више кипила. Речи се нехотице и саме отимаху. — Зашто да буде онако? Зар код твоје две здраве руке да дочекаш и гледаш оно што ни богаљ пе би гл"дао ? Куд се деде оно твоје усталаштво и вредноћа кад нисам могла натерати те ни да се одмориш честито ? Што си се натмурио као Турчин ? Што се позавађа с целим светом и иоста одљуд?... Шта ти је; од куд то ? Он је ћутао. — Гледам само шта чиниш. Па ти само излежаваш као оно, што причају, царски дембели. А имање, синак, хоће устаоца а неће дембела! Ако тако будеш радио као што си заиочео, брзо ћемо сви дотерати до проајачког штапа. А зар је требе да до тога дође? Шта је недостајаЈО твојој кући.