Звезда

стр . 664

ВР. «3

осећао кад сб мрак почнс хватати, у нормалким приликама узео разум. Али истинске натње узедоше страху моћ. Он је дубоко загледао у душевни живот рускога народа. Његова судбина јс учинила, да је могао загледати у оно, што се обично држи за клоаку човечанства, и у свакога је он> ма како био ниско пао, нашао иуно вредности у пркос свој његовој нискости. У исто време, кад је изгубио веру у корист и могућност политичке револуције, дооио је веру у моралну револуцију у духу Еванђеља, Он ,се, зато, вратио међ руске иеснике као Филантрои, као несник беспомоћних нарија. С нравом је на другом месту речено: што је ВилберФорс био у енглеском парламенту за Црнце, то је у руској литератури био Достојевски за нролетаријат т. ј. његов застугшик. Он, кас уметник, доста љуби истину, те да би нарију улеишао, али као несник, он је довољно занесен, те неку „божанску искру" наговешћује чак и у њих јадника. Морал, шта више, који он наговештује, најчистији је, можда, израз морала, и чистији је, можда, ио нсторијско хришћанство, у коме пма и других моралних елемената. Ово стално хваљење несебичних и оних који се жртвују (противно оном, који сву своју снагу уиотребл.ава за самоодржање, саморазвиће и проширење моћи) никако не нотиче из духа иесебнчности. Ближњи хвали несебичност, јер одатле вуче користи, а кад би и он несебично мислио, он би све од себе одгурнуо одакле бн могао црнети користи. У томе лежи главна иротиврсчност тога морала, јер се узроци иротиве његову принципу. Тај морал се наговештава у корист несрећних људи, па зато, по правилу, нема вреднијих и тоилијих застуиника но што су они несрећници, који немају довољно самосталног дупгевног живота, те да би могли живети у властитом снету идеја, али зато имају довољно такозваног образовања да рад њега иате, и да им најдубље својсто буд 1 завист. Ма каквога дара и образовања ти људи били, то је за њих мука, јер они живе у некој сталној потреби неке освете против оних, за које мисле да уживају. Достојевски се развио у колосалан узор овога типа, кад је за собом оставио најгоре злостављање свога живота па ос ромашио, кад је бно презадужен, кад је био у сталним и бескрајним новчаним ненриликама, иа зависио од издавача и живио од оног што му овај у напред да, и кад је поново морао себи ирокрчити пута у књижевност. Прва књига, коју је написао по повратку из Сибирије, „Понижени и увређени," не спада међ његова најбоља дела, јер има карактера, које је он наговестио још у својој првој књизи и који се доцније опет враћају Из Сибирије довео је собом једну младу жену, у коју је био заљубљен, а која је била удовица јсднога од присталица Петрашевскога, па у заточењу умро. Али она је љубила друго а. Достојевскова писма показују нам, како је он годину ана радпо на томе, да је веже са својим противииком и како је молио своје тфијател.е, да уклоне све препоне које стају на пут овој везн. Али тај бој се завршио тиме, да ју је он сам узео за жсну. Садржај : „Из Јесењпх иоК ' (иесма\ — „Свирачи— „Мој^ јевски и . — „Реаертоар Народног Поз оришта^.

Ова истина је основ радњи у „Пониженим и увређеним," али где на нас лица, која нас подсећају на Дикенса, не чине посве исгинит утисак. Доетојевски се бацио на журналистику, којаје за еве време његова живота имала за њега привлачности и којој је он иосве гио много времена и снаге. 13ио је сарадник славеноФилских часопиеа, које је издавао његов брат Михајло. Радио је прво на листу „Време" па после на „Епохи " проноведајући љубав према Русији и дивљење Русије, „која се не може разумом схватити него у коју се мора веровати." Године 1.865 изгуби он своју прву жену и свога брата Алексија; Михајловљев лист престане, а Федор побегне у иностранство, да би умакао од својих иоверилаца. Он не осећа никакве радости на иуту кроз Немачку, Француску и Италију. Стални еиилентични напади гоне га натраг, да замоли издаваче, да му опет што даду у нанред и они му дају, али нод најнепово .Ђпиј им условима. Са иута доноси један једити дубоки утисак, као гледалац једног ногубљења у Лиону. Оно га је иодсећало на онај час његова живота, кад се озећао најпотресенији и на који се увек враћа у својим романима: то је онај јутарњи час, кад је стојао крај шаФОта 22. децембра 1819. Годиие 1862 чини он на читалачки свет моћан утисак својим романом „Записници из мртвог дома". Али грдине 1866 продре сасвим романом „Злочин и казна" (Раскољников), који нам као ни једно друго дело, пружа прилог за психологију тадање Русије. То, што нам та књига прича, само изгледа да је нешто специјално, али у истини она нам развија једну општу, велику, друштвену слику. (НАСТАВИЋЕ ОВ)

РЕПЕРТОАР НАРОДНОГ П030РИШТА

Недеља, 19. сентембра: Дневна иредстава: Ивкова Слава, комад из нишкога живота у четири чина, с невањем, но приповетци Ст. Сремца, написао Веља М. Миљковић Вечерња представа: Вазантазена, драма у нет чинова, написао Краљ Судрака, ио старо-инђијском израдио Еми.ч Пол> иревео с немачког Мих. Р. Поиовић. Уторпик, 21. септембра: Јата-Тото, водвиљ у три чина, с певањем, нанисали Пол Било и Алберт Баре, нревео Н. Н. Музика од Антона Банса. Четвртак, 23. септембра: Грађанска смрт, драма у пет чииова, написао Наоло Ђакомети, превео с тали јанског М. Љубибратић. Субота 25. сеитембра: Жшот је сан, драмаупетчинова, написао Калдерон, по Ветовој преради нревео Александар Сандић. Недеља, -6. сеитембра: Дневна иредстава: Салетка и љубав. грађанска трагедија у пет чинова, од Ф. Шилера, превео Јован Ђорђевић — Вечерња представа: Живот је сан. ути" ( аеамг). — „Јеленчн мјмс " (нч^тачак) — у ,Грех и . — ],Фе,}ор Дост

Власник: Ст. М. Веселвновић, — Штампарија Свет. Николића Об.Вен. Вр. 2. — уредник Јашш М. Виселиновиг«,,