Звезда

стр . 752

3 В Е 3 Д А

бр. 94

Али како он мисли, то је оио давнашње, вражје, спорно иитање! Једни веле свесно, други несвесно. Ја мислим и тако и онако, према томе да ли у уметнику преоблађује ум или Фантазија и тако звано срце. Ои ради свесно ако му је ум упечатљив, посматралачки и јачи од Фантазије и срца. Тада се идеја често исказује и мимо личност. И ако таленат није јак, идеја заклони личност и јави се као тенденција. Код таквих свесних писаца ум прича и оно што не казује личност, и њихови створови бивају чисто сухи, бледи, ненотиуни, они внше говоре читалачком уму но машти и осећању. Они уверавају. уче, одказују тако рећи, али мало потресају. И обратно, при обиљу Фантазије и ири мањем уму, бар спрам талента, личност гута у себи значење, идеју, слика говори сама и уметник често сам увиди смисао помоћу ваљаног критичнога тумача, као што су били, на пример, Бјељински и Доброллбов. Ретко се у самом аутору удружују и снажан објективан уметник и сасвим свестан критичар. Да се не мисли да ја такву улогу задржавам за себе. Такве се величиие налазе врло ретко, и ако већи део познатих књижевника доиста влада у знатном ступњу и критичким тактом. Готово су сви они више или мање кадри судити и о себи, ма како да је уопште тегобан суд о самом себи. Можда ће се и у мене наћи донекле критичкога такта, бар ја готово свагда тачно оценим значај туђих књижевних производа, зашто онда да не могу тачно одредити по нешто и код сама себе? Без сумње, ризикујем бити приетрасним и, можда, упасти у самообману и самохвалпсање. Но, они којима ја саонштим своје критичке примедбе о себи ) казаће ми ту смешну црту п поучиће ме на мој рачун. Прелазећи на интересантан процес свеснога и несвеснога стварања, рећи ћу нре свега за себе, да припадам ка иоследњој категорија тј. сав се занесем (како је то опазио Бјељински) „своеш способноствН) рисоватБ". Цртајући ретко знам тога тренутка нгга значи моја личност, портрет, карактер: ја га само видим жива иред собом и гледам да ли га тачно цртам, видим га у радњп с д]>угима, дакле видим сцене и цртам у њима те друге, каткад далеко унанред, нрема нлану романа, не нредвиђајући још сасвим како ће се уједно свезати сви за сада разбацани по глави делови целога. Хитам да не заборавим набацати сцепе, карактере, но листићима, које где по парчићима, и идем напред као иипајући: пишем испочетка млако, невешто, досадно (као ночетак у Обломову и Рсугком), и ја сам чамим пишући, док одједанпут не бризне светлост и не осветли иут којим ми треба ићи. Имам свагда једну личност и уједио главни мотив; он ме и води напред, и на путу дохватим што ми дође иод руку тј. што је у вези с њим. Тада радим живо, крепко, рука једва стиже да напише, док онет не ударим о зид. Рацња, међутим, врши се у глави, личности ми не дају мира нристају за мном излазе на сцену, чујем одломке њихових разговора, и мени

се често чинило, Боже опрости, да )а то не измишљам но да све то лебди у ваздуху око мене, и мени треба само да гледам и да се замиелим. (НАСТАВИЂЕ СЕ) —— ЗАНИМЈБИВЕ СИТНИЦЕ Зимско сиавање људи. — „Росиски Куријер" доносн једно саопштење, предато му од руског државног Статистичког Бироа у губернији Псков. које је у толикој ме])и занимл.иво, да су га сви руски листови прештампали. Тим саопштењем указује се на то, да су се руски сељацн у крајевима у којима је редовно рђава жетка те због ње и глад, привикли Једном начину живота, који је до сад посматран само код животиња. Тамошњи сељаци готово преспавају зпму, и то се описује на следећи начин. Чим старешнна нородице, па домаку јесени, види да при обичној нотрошњи хране неће жита и осталог б^ти довољио за живот целе године, он онда направи рпспоред са смањеним дневним норцијама. Али он зна, да ће сви они, једући много мање но обично, изгубити преко зиме снагу потребну за пољске радове у пролеће Да би се и то што више избегло, они су нронашли да треба преспавати зиму. То спавање тамо се зоге и нарочитим именом „љејка". и састоји се у томе, што сва. кућна чељад иолеже око велике пећи, п тако нроводе по четири пет месеци. При томе је пајглавније правило: кретати се што је могућно мање Устаје се само онда, када треба пећ нодложити или појести комад црна хлеба омекшалог у води. Иначе се сви труде да се што м ње крећу и што дуже време у сну нровсду. Испружени на банцима великих иећи од каљева, леже они тако непомично по неколико месеци бринући се само о томе, да што мање тонлоте изгубе, јер сваки покрет троши топлоту организма и буди глад, која би учинила да се убрзо нотроши и онај минимум хране, који треба да их одржи до идуће жетве. Тако сам нагон наводи људе на спавање. У кући ила, б_>ље рећи, у к^леби влада мпр и помрчиаа, јер свн укућани леже или у дубоком сну, или су будии али чекају да их ноново савлада сан. Овога система придрж 'вају се сељаци у тим крајевима већ одавно, и то им је готово једини начин да избегну глад, која би их иначе сатрла. Бест о оваквом систему избегавања гладп иобудила је неке руске лекаре да се реше да ове године пспита^у, да ли се код тих сељака што нреспавају зиму јављају п сличне појаве као и код животиња што тако исто зиму проводе у снавању, на име: да ли се они укоче и да ла им и колико тело изгуби од тонлоте.

Уредништво ЗВЕЗДЕ на* лази се у кући Лаудановића, Коларчева улица бр. 10.

Љш |Г

Садржај : „ Признање" (чесмаЈ — „Србипчеви " — „ Јеленин муж" (наставак). — „Млечни аут" — (свршетак ). — „ Воље икад него никад" — „Запимљиље ситнице ". — ,,0д Уредништва".

Вдасник: Ст. М Веселиновић,. — Штамиарија Свет. Николи 1>, аОб. Веи. Бр. 2. — уредник Јанко М. Зеселинови^.