Звезда

БЛ)Ј 102

&Е0ГРАД ЧЕТВРТАК 2 ДЕЦЕМБРА 1899

год ш.

ћ 3 Л А 3 И четврткоЈ). и недељом Ц Е Г А ЗА ] ^лСЕП 1 ДИНАР ИДИ 1 КРУНА

Прегчлату с римају с»е аоште у Србиј и ииостранству.

П рктилдтг слати : Уредништву ,,Звезде" Коларчева улица бр. 10.

ПОРОДИЧНИ лист

НЕНЛАЕЕИА ПИСМА не примају се Рукописи не враћају се. УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ : Коларчева улица бр. 10.

бг ј Ј ир. дин.

Уредник: ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

БРОЈ пр. дин.

ЈЕСЕЊА ПЕСМ л

Прошли венци, прошла слава, Заћутали слатки гласи, Под копреном заборава И мио се спомен гаси. Неста баште мирисаве, Увенутпе перивоји, На крилима пусте јаве Још жпвота чаша стоји: Ал' и њој су дани кратки, Већ јој видим судбу дрну, Окупили ветрч јаки Да је сруше и преврну!

Сокољаниз.

МИТАР - МИЛОШ П. ЋИРКОВИЋ Био је врло необична изгледа, да је привлачио свачију иажгву, ко га је први пут угледао. Зами слите себи једно дугачко сухо тело са свим мршаво, погрбљено и уиалих прсију, на чијемјетапком, дугом врату стојала мала главица, зарасла у дугу ретку косу Очи му беху упале дубоко у главу и тек но њиховом немирмом светлуцању могло се видети да има још живота у томе тако трошном организму. Носио је увек ирљав, м стан капут, чија нрвашња боја беше сумњиве каквоће. а преко њега кецељу од неке беле материје, по која је услед дуге унотребе показивала разне Фазе и отиске кроз које је пролазила. Уска, седа брада, нешто замршена, падала му је по грудима. а бледе, једва видљиве усне, једнако су се трзале. Незграпност, неумешиост, плашња поментана са стидл.нвошћу, показивале су у њему чудноватог човека. При нрвом еусрету изгледа ' је као човек кога нешто јако мучи на души, као кривац који очекује кад ће му се казна изре!ш. Нокрети су му билн несигурни, црге на лицу као да није при чистој свести; махао је главом, нравио чудновате гримасе иа лицу и непрестано нешто мрмљао — Бог зна о чем.

0 њему се слабо што шта знало. По своме мрачном изгледу он као да се бојао ириеуства свакога човека ; можда би га ко узбунио у његовом самостану мира. Ко је он, од куда је, како живи, о томе нико није знао ништа рећи, само су га у одре1>ено доба виђали у једној трошној крчми у доњем делу града; одатле се после губио, провевши остатак дана и ноћ незнано где, да се сутра онет појави на своме старом месту. Доцније сам дознао неке нотанкостп из његова живота. Он је био негда поштен радник, ожењен п имао је једно врло лено дете. Веле, да му је жена била врло лепа и сви су се чудили, од куда да она пође за тако нроста човека. Једном је заведе неки вишп чиновник; од то доба онавишеније смела долазптн ку!,и; одаде се скигњи и заврши негде у болници. Он није хтео ни чути што о њој; дете му беше сва нада, цео живот; али се и оно разболи једне зиме и умре. Он оста сам, али безмерна жалост за дететом н женом (он ју је ииак волео и најзад опростио све што му је згрешила) као да је имала јача утицаја на његове живце. Он се забатали, новуче се јошвлше у себе, омрзе све, навикну на презпрање од свију и тако му пролазаше дан за даном. Одлазио је редовно сваке вечери уједну опалу крчму, у којој су се, обпчно радници скуиљали. Са собом је неизоставно водио и једно велико, мршаво псето. проценљених клемпавих ушију и пуно ожиљака, које по свему беше тако исто тужна изгледа као и његов господар. Оно као да је учествовало у тешким бригама св га госе н мирно н роико подношаше евој тешки ноложај. „Ето Мигра и његова пса",- „какав госиодар, такаг. и слуга;" „обадвојици је душа у грду", рекли би радници, видећи га, како ногрбљен, наслањајући се на свој тешки чиорновати штан. у пратњи верног пса, улази унутра и седа за један норабаћени сто у неосветљеном ку1у. Често с) п даље иравилн шале на његов рачун, али се старац на то ннје обзирао, само што би још више уронао главом а кра^еви усана још се грчевитије стегди. Једне вечери нанаде га неки нијани радпик. Беше му се нрохтело да старца наљути и примора на разговор, тражећи кавге. И ако га осгалп одвраћаху да старца остави на миру, ои их не х ге послушати но нође нраво њему, батргајућн се п