Звезда

Б?ОЈ 103

БЕОГРАД НЕДЕ/БА 5 ДЕЦЕМБРА 1899

ГОД. Ш

к 3 Л А 3 И

четврткож и недељом

ЦЕ I А ЗА 1 1 ДИНАР ИЛИ 1 КРУНА

Претилату V римају све аоште у Србиј I и иностранству.

ЗВЕЗДА

ПОРОДИЧНИ лист

ПРВТПЛЛТГ Т?К6А СДАТИ : Уредништву „Звезде" Коларчева улица бр. 10.

НЕПЛАЋЕНА ПИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ

Рукопиои не врабају се.

УРЕДНИШТВО СВ НАЛАЗН : Коларчева улиир, бр. 10.

БГ ј Ј 155 IIР. ДИН.

Уредннк: 1АНК0 И. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

БРОЈ 155 ПР. ДИН.

СТ^ДЕНКЕ 1 Опет вејеш, мој вејанко. Мој студени непрестанко! Сипаш, сипаш прах шећерни На предео неизмерни. Белим перјем грање китиш И леденим скутом штитиш. Ни за чим те бриге није, Све долама твоја крије: Била стреха дома стара Ил' палате богатара; Била плоча великана Ил' крстача сиротана; Било место где је цвало, Љупко цвеће мирисало; Или где се коров дизо И високо дивлш стиз'о; Или где се љубав срела И канула суза врела; Ил' на које гавран врви, Где су пале капи крви; Све си скрио и све скриваш, Ти белином све покриваш, Криво ми је, жао свега; Ал' највише — знаш ли, чега? У сумрачју јуче тавном По пољу сам гац'о равном. Испред мене, око мене Нигде стазе утрвене. Више главе небо сиво, А у души бол се скрив'о. И усамљен посред јада, Ја исписах бољку тада. Но студеној кори зиме Писах једно врело име. И тај подстрек снова моји Сад покривен тобом стоји:

Па сам сетан, мој вејанко, Мој студени непрестанко! 2 Гледам цвеће на окнима: Мраз га је ишар'о; Хладно цвеће — студени га Уметник је ствар'о. Преко цвећа љугог мраза Љубав сам напис'о. Шта ће она усред мраза, На што така мис'о? Тим сам хтео рећи себи: Живот мраз је прави, Кад љубави туна није, Да га греје, крави, Да га сети кроз ледено На истинско цвеће! Да му мис'о кроза зиму Лету жарком леће! божа с. николајевићЗАВИДЉИВЕ СЕСТРЕ - народна приповетка Биле три сестре које нису ништа друго има»1е до једне кућице у једној малој шуми. У ту шуму долазио је ради лова царев син. Те три се* сестре биле су врло сироте и, да би се могле хлебом исхранити, радиле су туђе рубље. Царев син их је обилазио; кад год би дошао у лов увек би им давао по мало новаца. Једно вече — баш кад је царевић дошао да лови — седеле су све три и разговарале нешто о удадби. Тада ће најстарија рећи: „Ја бих најволела, да се удам за царева кувара. Ох, ала бих се најела лепих јела!" Средња рече: „Ја бих најволела.