Звезда

отр . 830

3 В Е

3 Д А

вр . 104

не лажем... Друго немам ништа. То је што се тиче наравствене стране: што се твче, телесне стране, шта би могла имати? Треба и то да знате... а! један мој нокат није као други; глете, ја мислим, да није баш тако ружан. Па извадивши моју руку из његових, ноказах му мален румен ноктић, нешто дебљи него други, носве невина природна ћуд. Раул хтеде смејући се да га нољ/би, али ја тргох руку. — Имам и један кутњи зуб, који немам и никад га нећу имати, авај! и тако никад нећу битк потпуно мудра; јер то је зуб, како веле, од мудрости, али су ми га морали Да изваде, јер је врДо брзо растао, Сад је на вас Ј/сд, господине, Да се исноведМ-е. Очбвидно, збуњен, Раул ћуташе. -- Дела! маДко куражнМје, не бојте се, нећу се на вас срдити; ја вам не знам мане, али ви их зацЈло имате; пре свега, кратковиди сте, јер носите увек монпкл, а не лорњон. Са лорњоном ви бисте боље видели, рекла бих; мама каже, да због тог стаклета у оку имате смешно лице; а ја то не бих рекла, ви ми се много допадате овако: него уклоните баш то стакло, да вас видим, какви сте, кад не искривите лице Благим нокретом ухватила сам гајтан од монокла. Раул ме узе за руку. — Немојте, мала моја Анжела, оставите га; без њега ја вас не бих видео; кратковид сам, веома кратка вида, то је истина, а ја бих да вас гледам, Анжела, јер ви сте сласт оку моме. Па пре но што сам на то могла помислити, он ме обухвати, привуче ме себи н покри ми пољупцима очи и косу. — Рауле, то је ружно, то је врло ружно, што сада чините, ја нећу то. — Како би било ружно? Зир ми ви нисте моја мила заручница? — Кад вам будем једном жена, онда што друго; нустите ме, нећу да останем овде, врло је мрачно испод ових дрва. Ја се искобељах и држећи моју косу. која се под гним слатким пољунцима разишла на све стране, као електризована, ја утекох трчећи према широкој стази; није више било речи о његовој исповести; ;ош сва запурена, ја мишљах на нешто сасвим друго. Сутра дан био Је отишао. Какав страшан тренут овај полазак! Стојећи на трему од уласка, ја сам окренула главу, да не видим, како је Жоанес покупио узде, како су коњи носкочили, интов се кренуо, једном речи, да не видим, какс ми га однеше!... Отац га је отиратио до железнице; мама ручаше, као и обично, што ми се чињаше чудно; а ја само толико једох, кодико да се одржим, на и то беше са доста муке, јер ми сваки залогај васедаше У по доручка отвори А нгуетина врата. — Госнођо, госнодин Вадант заборавио је у соби своје стаклено око. Треба ли да му се пошље? Да сенебо отворило и да је са њега на сто иало сунце и месец, не бих се била жешће тргла; можда ме ни смак света би тако дирнуо; пренеражена понових: — Његово стаклено око ? — Да. госпођице, ено га тамо на столи!\у. Мама беше нребледела, али оста врло спокојна.

— Добро, Јустина, идите, видећемо, хоће ли требати да се пошље за њим. Мени је остало само лвоје: да паднем у несвост, или да бризнем у грчевити плач: ја одабрах ово друго. — Мама, мама, има стаклено око! Боже мој, да ли је то можно ? Та то је ужасно!... Никад се нећу утешити,.! умрећу од јада! — Умири се, дете моје, умнри се, то је смешно до лазити у такво стање: тај господин 1-зненадио нас је, то је ве; а ја сам з'>иља у његовом погледу налазила нешго необично. Мама беше устала, јч јецах на њеним грудима. — Зашто ми он то није казао, кад сам ја њему испо ведила, све, све!... Боже, како сам баш несрећна!... А синоћ је викнуо: Ви сте наслмда мојим очима! Требао је казати: Ви сте наслада мом оку! \х! то је ужасно ужасно. — Ајде ћути, немој ваздан да плачеш, кат ти кажем, да је то смешн >; Немој више да мислиш на ти, гледај да се умириш. Бач! је непријатно, да је ствар дотле дошла; на осам дана "д венчања и сад. кад је све готово... Најиосле, боље је, што смо долази. и за времена. Ја сам једва чекала: питање једно беше ми на језику. — Дмкле он има око да мења, мама, зацело се оно око метне у воду, којим се служио, да би се расхладило? Мама беше веома зловољна. — Не знам ја то, нимало не знам; међу мојим нознаницима није викад нико имао стаклен- око, на и не марим да знам, како то бнва. Па настави у монологу, као за себе: — Но, то је пријатно, сва опрема обележена са В; ово иочетно писмо никад више нећемо наћи, а и мој сиромах муж не гражи другог; био се ухватио за господина чим га је видео први нут; то беше савршен човек, нрекрасни извештаји, оци језуити, његов нуковник, шта знам ја!..,. Его има доста људи, али њих не треба питати.... Е то је сад лепа ствар; а он ми је некико увек био мнло необичан; тај ми се човек није допадао, имала сам право. Ја сам малко издигла главу; виђеније стакленог ока, које ме посматраше са дна од куктуре, још ме дубоко збуњиваше, али мп изиђе и друго виђеније: изиђе ми пред очи мој заручник, тако добар, тако нежан; чух све наше нланове о будућностп, што смо их правили нас двоје, на ми се уједаннут учини да је синоћње вече, ја мами нисам ни причала за оне пољупце, али сам осећала, да љубим Раула са његовим оком и да ме од њех^а ништа не може огргнути; поврати ми се сва срчаност. — Мама, ја сам уверена, да је он ово око изгубио на частан начин, на диван начин; то је рана, којом он треба да се ноноси: снасавајући можда кога у пожару жртвујући се; зацело је то: он је тако добар, има тако племенита чуства, ја разумем ла му то мало тешко пада да призна. али.. — Шта ту говориш? Јеси л' при себи? Зар ти мислиш, да ћу те дати за човека са тжвом маном: једноок, ћорав!... Ти, тако лена са твојих седамнаест година, твојим миразом, целом твојом нрћијом... Јок, и но сто пута не, моја ћерко! Немој себи да градиш роман од нреданости и ножртвовања, то је излишно, ја ти никад нећу дати мој пристанак. Поћи за човека, једноока, па да изгуби друго око, био би слеп!,.. Таман носао!