Звезда

112

3 В Е 3 Д А

видимо борбу коју је народ српски заједнички с њима водио, док је створио ово окуће и окућниие што се данас зове Србија. Тон, којим Вукићезић говори у овој књижици, није ни најмање надмен и опор као у других научника, он је веома приступачан, шта више пријаган, има своје ТЈПИине, која загрева читаоце као и свака ствар која из срца потиче. Он излаже све приповедачки. Њега ће са слашћу читати науччик, а с пажњом и разумевањем сваки који уме држагч књигу, па био он ђак, војник, занатлија или сељак. Зато је ми најтоплије препоручујзмо свакоме Србину. Нека нам се не замери што ћемо се похвалити да је ова књижица прештампана из „Зве^де." Ј-

Др. Ђ. Днмовић. — Писма из Шаањолске. Загреб, Српска штампарија, 1899. стр. 196 Шаанија, славна својим Сервантесом и Лопе де Вегом; лепа остацима сјајне културе маварске; поносна својим витезима; страшна својим Филипом II. и инквизицијом — данас више и не задивљује и не страши, Политички разривена сукобом личних интереса, у процепу између републиканских покрета и распаљене антидинастичке тежње, она је политички слаба, као што је и финансијски пропала. Данас у њој највише привлачи пажњу јад сиротињски, и место витешких мачева њен народ има данас доста просјачких штаповв. У тој земљи путописац не може говориги о садашњости, а да му путописе не обузме нека туга која граничи песимизмом. Али ако, ходећи по земљи, по мало заклапа орган вида и духовним очима гледа прошлост, излазиће њене слике светле и лепе, промешане са нззнатносгима сувременог живота и по неким наговештајем на дане страхоте иужаса. Тако гледа г. Димозић, уносећи у сзој спис свежину једнога младићз, тачно опажање једнога књижевног вештака и размишљања зрелога човека. Под његовим пером ређлју се чињенице, слике, приче, реФлексије, све у складу, без развучености, лако и доста живо. Ипак се може рећи, да се изразимо службеним језиком теорије књижевности, да објекгивна сграна преовлађује над субјективном. То ће просто рећи да има довољно грађе, и далично осећање и мисао долази само да Јаче споји рзалне чињенице. То је, јабих рекао, дошло не са недостатка пишчевих идеја, но са скромности његових претеИзЛја. Кад човек није Љуба Ненадовић, онда је врло добро, ако може да пише онако као Др. Милан Јовановић, или овако као Др. Димовић. Б. ■