Звезда

ЈУТРО НА ГРОБЉУ , аскрипа младе груди земља стара Сунцу, што но се диже иза горе, На брегу цвет му недарца отвара, Под њим весело потоци жуборе. Из шуме итице груди му подмећу Сунце им звучна гр'оца разгрева Шуморе лузи, гласови се крећу И све захвално мири, звони, пева. На гробљу, где већ живот давно труне, Гробљанско цвеће као да нетпто боли, Ббћо мирише, сузне шири круне II сунцу се моли : Не одбиј од нас жарких пољубаца, Хладне су везе мртвачкога руха : Ми ту ничемо из мртвих срдаца, Мртви су жел^ни сунца и ваздуха. Милета Јакшић