Звезда

11

пење се све па више и бива сзе веки ; дсж дође до нас просу из себе лијепу ксшацу, па га пестаде тамо иза Буковика... Ду'ну ладан ветрпћ, подаже мало прашине, па неста и њега. Оста сам месец са звездама, ко певац с кокошкама, те грију јога и гледају чудеса у Мићову вотњаку... А они на гомили помрли сви, сем оног сотоњака, што га ни самрт неће, Утајао се он па разгледа Мића са свију страна: очи отворене, ал' некако се цакле ка' стакло, а у њима ништа не мореш виђети; уста разјапљена, па се зуби искезили ка' у гладна курјака, а оним пустим мепгелама стег'о, па ако мо'ш од камена сирвег што одвалити то и од њега. Внди репоња да је и Мићо свршио. Врда сирома и окреће од сто руку, како само он зна, не би л' се искобељао —- аја! .. Реко' ви: ка' од камена !... Мучио се тако дуго, док се тањир не окрете: види он с једне стране своју браћу — сви са реповима и роговима, а с друге неке светле прилике, од којих се сав следи... Ови с десне стране пружају руке на све три душе, а репоње не даду. Онај под Мићом намигује својима, да га како ослободе из мртвих руку, ал' га сад нико и не гледа. Настаде свађа жешћа, но међу женама на гробљу. Ђавола траже прво Мићову душу: — „Он је наш", вели највећи од њих ? „зар није он убио ово двоје, а ви сами велите : ко убије — иде ђаволу." — Муке су његове велике, одговара један с теразијама у руци: ет' каш'те право зар је знао он шта је радио, и поче дуљити, Бого благи, миелиш : оде Мићо у свеце... Прича, брате, сам му мед из уста тече... Ама зна, рођаче мој, кад је шго Мићо помислио, ама све, ет'... Бог и душа, ми јесмо Мића 'нако, што но кажу, сматрали и бозна како... и све то... али, брате, нисмо знали да је 'нако жбина добричана ка' што га граде они анђели... Ал' оћеш!.. Ја кад ти се онај рогати расторока, мајо моја, да зинеш од чуда : прича море, што ни у сну снио ниси.... ама сва ћаволства и 'нако.... оногај... све што је кад ружно помислио, ама све!,.. Е није друге : по његовим реч'ма требало би јако муке измишљати, да се на