Звезда

вр

В ВЕЗДА

> иИВ. БИБЛИО ТЕКд 1 1

€пр. 5

Ако хоћете, ја ћу га убити... то јест, не ћу га баш убити, ама ћу учинити с њиме, што год заповедите.. — Шта би учинили, да чујем ? Изазвали би га на двобој, шта ли ? Ви, веле, не умете ни да нишаните ! — Како, не умем ? А да ко је убио оног јастреба, што је сад, испуњен, код вас ? Ко га је убио ? Ваљ'да није Коља ? (НАСТАВИЋЕ СЕ)

N

ФОТОГРАФША У ТРЕНУТКУ црта Ф. де Флера (с1е Неиги) (с француског)

I Кац се међу озбиљним људима говорило о савременим прона.часцима и чудесном ^примењивању науке, Жак Бофран, леп, смеђ м.чад човек са физиономијом у у неколико већма насчешеном, него ли што би приличило проФесору математике, позван да каже, који проналазак човечијега духа оч држи зг најкориснији, поче да се смеје. — Шта! рече. Ви се усуђујете казати, да су најкориснији данашњи проналасци пара, експлозивне материје, електричност! Као да је то каква дивота путовати тако брзо, да не можеш да уживаш лепу околику, говорити на телефону са неким, к >ме ни нос не видиш, или праћакати се ногама без невоље услеп -Ч/пзрд ууи

те је погодио ни сам не знаш ШТ<уда! Овамо сте паметни људи, а овамо говориге све којешта! Докле ова парадо> сч младога професора изазиваше лоше прикризени осмех на уснама осталих пријатеља, Жак БоФран , ке пуштајући да му упадпју у реч, настави : — Дакако! Проналасци вреде само у тодико, у колико нам непосредно прибављају „добро. Зато се мени чини да су аасурдне ваше железнице и про<леги ваши топови. У осталом ја могу да хзалим само један модерни проналазак, који заслужује хвалу са сваке стране, науку, која је уједно и уметност... — И то је ? — ФотограФија. Сви прснуше у смех. Али Бофран код свега тога остаде хладнокрван. Онда са неочекиваним спокојством настави млади професор: — Да, фотографија, која киксга не вређа, а многима је корисна, која у синовљевој соби оживљава црте мртвих родитеља, бесамртне као и успомене на њих, који даје утеху за одсуство љубљених створова и којој најпосле ја имам да захвалим, што сам се оженио. II Настаде велика, радознала тишина. Дакле! узе опет реч Жак БоФран. Чим су се појавили, ја сам купио један апарат за тренутне фотогра♦ије, малко већи од часовника будилника, лак и наручан.

Такав апарат сасвим лако можете да склоните под пазухо, испод капута. Кад год вам је воља, ви тек откопчате пуце и што се год деси пред објективом, то је изишло на таблици за све векове. Колико сам пута доводио у ужас људе, који су ме видели први пут, кад сам им показао њихову слику, верну природну, без усиљености, који виђамо на фотограФијама изнесеним у атељеју! Колико пута оправдао сам се против порицања ђака, који су се жалили на неправду, показујући њихове фотографије у оном тренутку, кад су таман измахнули руком да се на ме баце лоптицом од хартије.. Али да се вратим на моју женидбу. Таман сам у Амбрвилу почео стоје професоровање и имао сам мали стан на првом спрату. Спроћу наше куће широка зчатнз фирма означавала је канцел<"рију господина Прадуса, нотариј -1, садашњег мога таста. Изнад канце тарије био је прозор господинове собе, у којој је он радио таман спроћу мога прозора; на тај начин могао сам и преко широке улице да добро видим све што бива у мога суседа, као да је у мене. Да, већ први дан угледао сам тамо нешто: његову кћер госпођацу Валентину; ишла је тамо амо по кући, вршећи све што треба за кујну — јер господин Праду био је удов — оживљујући својим сребрним смехом и својом искреном веселошћу ону тужну кућу, веселошћу заиста љупком — не замерите овом понегирику моје жене — у светлој слави својих осамнаест лета. Њена прва појава била је ме удар грома, онај удар грома, који психолози не пуштају само за то, што га никад нису осетили. јк —=-®г>«90га часа показала ми се та т.иви љубаз онакоаом^ какра-~те иилаг^дудн"*, о\ а ' непрестану муку. Господин Праду био је ,^ ВсЈ< зрло богат, а ја сам спрам његових дуката имао само моје мршаве дипломе и још мршазију годишњу плату. Елем сам се увио у своју тиху њубав, као у какву светињу, задовољавајући се тужним погледима, тајна наивна обожавања госпођице Валзнтине. Једанпут ми дођз на ум смела помисао; да је фотограФишем тренутним апаратом без њенога знања да јој имам бар слику. Донесох свој мали апарат на прозор и у часку, неопажен фотографисах своју убаву суседу тама-1 кад је загрлила свог оца. Укратко, за месец дана имао сам ориђиналну галерију, прави музеј од слика моје миле. Са њом притврдише се на мојим таблицама и неколико лица, која су с њом говорила, или која су радили у кабинету њеног оца тамаи у часу моје операције, и ја сам врло често превртао моје л^стове у потаји, срећан и тужан у исти мах, у оној драгоценој збирци, у којој ми је моја суседа подједнако лепа била с лица и с поноса, тужна или весела. Једнога дана не видох госпођицу Валентину; дознао сам, да је болесна. Онда идуће недеље дође чак До мене нова новост, озбиљна у својим последицама. Господин Праду био је или је већ требао да буде упропашћен банкарем сумњиве часности, за кога је он добар стајао а који је све изгубио у несрећним шпекулацијама. Чак се говорило и о могућности личне оптужбе, Парница је прво имала доћи пред грађански суд.