Звезда

бр. 1

Ј В Е 3 Д А

стр . 7

Свуда где сам, непрестано, изнемогао услед жеља за нспознатим светом, пратио сенку мојих снова. Свуда, где не живећи, виђах оно што сам већ видео, лице човечје и његове лажи; Свуда где, дуж путова, заривах лице у руке своје и плаках као жена, свуда где сам, као овца, која оставља своју вуну по трњацима, осетио како ми се откида од душе моје;

Свуда где сам хтео да заспим; свуда где сам хтео да умрем; свуда, где сам хтео да станем на земљу, На сваком месту, долазио је и седао један несрећник, обучен у црнину, Који је личио на мене, као да ми је рођени брат. Ко си дакле ти, кога у овом животу, виђам увек на свом путу ? Не могу да верујем по твојој тузи, да си моја зла судбина. Твој љупки осмех има и сувише стрпљења. А сузе твоје много сажаљења; И гледећи те, волим промисао. Твоја туга, као да је сестра мојој патњи, она личи на пријатељство.

Ко си дакле ти ? — Ти ниси мој добри анђео, ниКад ме ниси обрадовао. Ти гледаш моју патњу (и то је чудновато !) И гледаш ме како трпим. Већ двадесет година како идеш мојим путем, а ја ти не знам имена. Ко си дакле? Ја ли те је Бог послао ? Ти се смешиш на мзне не делећи моје радости. А жалиш ме, не тешећи ме !

Оног вечера још појави ми се. То је било једне тужне ноћи. Ветар је беснио, ударао о моје прозоре, а ја бејах згурен на мојој постељи, где сам гледао једно драго место, које је још топло од врелог пољупца. И мислио сам, како жена заборавља, и осетих, како се један део мог живота, полагано цепа.

Скупљао сам јучерања писма, косу, остатке љубави, Цела ми је прошлост шапутала у ушима њене вечне заклетве од једног дана. Посматрао сам те свете реликвије од којих ми је рука дрхтала. Сузе срца, што су срце чупале и које очи, што су их исплакале, неће познати сутра дан.

Увио сам у једно парче груба платна ове остатке срећних дана, И говорах: оно што траје вечно то је прамен косе. Као какав гњурац у дубоком мору, губио сам се у толиком забораву и са сваке стране окретах се оплакујући, сам, удаљзн од људских очију, своју бедну сахрањену љубав. Ставио сам црни печат, на то трошно и драго благо. Хтео сам да га вратим, и не верујући још, и плачући још сам сумњао. Ах! слаба жено, горда будало ! И против себе саме, ти ћеш се сећати! Зашто Боже мој варати своје мисли ? Зашто тај плач, то грло стегнуто, ово јецање, да ме ниси љубила ?

Ц ЦД а > ти чезнеш, ти патиш и плачеш; али је гвоја химера међу нама. Ех! добро, збогом ! Ви ћете бројати часове, који ће ме растављати од вас. Путујте, путујте, и у том леденом срцу, носите задовољену гордост. Ја осећам да је још моје срце младо и живо, и још ће моћи доста Золова наћи места, поред овога, који сте ми ви нанели.

Идите, идите. Бесмртна природа није хтела све да вам да. Ах ! бедно дете, које хтеде да буде лепо, и не зна да прашта. Идите, идите, за својом судбином ! Онај који вас губи, није све изгубио. Баците ветру нашу сагорелу љубав. — Вечни Боже ти коју сам толико волео, кад одлазиш, зашто ме љубиш?

Али наједанпут угледах у тамној ноћи једно лице како тихо улази; на завеси видех како промаче сенка, и седе на моју постељу. Ко си дакле ти, ћутљиво бледо лице? Тужна слико, обучена у црнину ? Шта хоћеш, тужна птицо селице ? Да ли је то само пролазан сан ? или моја сопствеиа слика коју аидим у огледалу ?

Ко си дакле, душе моје младости. Путник кога ништа не умори ? Кажи ми што те увек нађем седећи у сенци, куд ја пролазим. Ко си ти, усамљени посетиоче, неумории госте, мојих болова? Ко си дакле, ко си дакле, брате мој, који ми се јављаш само у данима туге.

Визија. — Пријатељу наш је отац и твој. Нисам ни акђео чувар ни рђави геније људски. Оне које љубим, не знам на коју ће их страну однети судбина у овом Јадном животу.

Нисам ни Бог, ни демон. И ти си ме назвао правим именом, кад си ме братом назвао. Куд ти идеш, бићу увек тамо, до последњег часа дана твојих; тада ћу сести на камен на гробу твоме.

Небо ми је поверило твоје срце, кад год будеш у тузи дођи к мени без узнемиравања. Ја ћу те пратити на путу твом; али не могу да додирнем руку твоју пријатељу, ја сам Усамљеност. Е. П.

КЊИЖЕВНОСТ Здравац. Календар за 1900 г. са поукама о чувању здравЉ1. За народ израдио Др. Радивој Ј. Вукадиновић, окружни лекар у Зајечару. Издање дворске књижаре Мите Стајића у Београду. — Цена 20. пара дин. Овај календар је за нас новитет у сваком погледу и заслужује у толико пре пажњу у колико је први покушај да се хигијенске поуке и упуства пруже народу на један доста приступачан начин. Као зидни календар