Звезда

К О Ш Т А Н А

Стојан. (показуј) г ћи руком откуд долази песма, заљубљено) Она мајко, она! Ката. (убивено) Циганка, је сине, она. Отојан. (прилази прозору отвара га, чује се звбн чампара) Она је! Марко. (улази задихано, дизке постељу, Кати) Газдарице, хаџија, стари газда... Брзо! Јух! (скупља постељу, одлази, за њим Стојан и Ката). (Граја. Улази Салче, Гркљан, Асан и одмах се збију до зида, за њим Митка. Коштана на вратима очекује Тому. Улази Тома са Коштаном) Тома. (Коштани, улазећи) У моју кућу кад се улазило, певала се песма: 1 (дитира) »Море врћај коња Абдуд Ђернм-аго »Туго врћај коња пишиан ће да биднеш. — Море не врћам га, џан'м, млад Стамено! »Туго, не врћам га, да знам да ногинем. И ја ћу да погинем! То да певаш ти. Погинућу, хоћу! Син ми лежи болан — мртав нека је! Коштана. (уплашено, болно) А, то не. . . Тома. (наставља) Жену? Немам. Никад јенисам имао. Имао сам мајку, а мајка неје за младост! (виче) Марко! (улази Марко) камо софра, вино? Служи газду, још сада, па после, више, можда, смрт ће... Ех (Коштани) Коштан, кћери! Де! Не песму, глас само, свирку. Ону свирку кад се пође на венчање за старо и недраго. Сватови напред, младожења остраг, а цигани за њим. Певају и свирају они да га развеселе, а свирка им оштра, оштра; срце кида... Таква је моја свирка и песма била кад ја пођох да се венчам : да више у зелену башту не одем, месечину не гледам, драго не чекам и милујем, да младост закопам. И закопах је! Не вицох! Сад? Старо дрво. Ох! (Коштани) Де ћери, де ону: На сред село ... шарена чешма, бистра вода ... — Ох камо је сада да ми она бистра, росна, свежа капне на ово старо, старо (хвата се за чело). Де ћери! (Држећи се за чело и грцајући слуша Коштану) Коштана (пева) Море, на сред седо шарена чегама течеше, аман течеше! Море, и на чешму две до три моме стојашев, аман стојашев! Тома. (виче) Марко! (улази Марко) Низе, дубле . .. Марко. (забезекнуто) А, не то газдо!