Звезда

430

никада аир да не види, мој брат... (забатргава се) — „Дом!" (показује на кућу и себе.) Ете дом сам! (седа сдроку Коштане, вади и меће испред себе јатаган, фес, кесу, муштиклу) Де бре! (једном циганину) Свири! Да свириш: како нигде никога немам. Ни брата немам, ни татка немам, ни мајку немам. Жену? (показује на кућу) Ене гу! Од брашно и тесто очи ву се не видив. Нигде никога ја немам. Де! Тој да свириш. Моју песну ти да свириш. I Циганин (зачуђено и изненађено) Какву твоју песму газдо? Митка. Моју песму! Диганин. (у чуду, питајући погледом остале, понизно) Ама какву твоју песму газдо ? Ми никакву твоју песму не знамо! Митка. (нестрпљиво, силно) И ја гу незнам. Само гу у ноћ чујем, у с'н гу санујем. Песна је моја голема: Како мајка сина имала, чувала, 'ранила, дан и ноћ само њега гледала... гато на сина душа заискала, све мајка давала а син — болан. 'Син пораснаја. Дошла снага, младост! Дошле башче, цвеће, месечина ... замирисале девојке! Син полетеја. Све што искаја, све имаја .. . Хатови пушке, сабље, жене . . . коју девојку неје погледаја, њојне косе неје » замрсија и уста целиваја. Ниједна му не одрече, ниједна га не превари, а он све вараја, целиваја и болан, болан бија. Болан од како се родија . .. (устаје) Тој сам ја! Па од т'ј бол, јад, — дерт ли је, проклетија ли је ника ? — Идем, пијем, појем и по мејане лутам. Пијем, појем дерт да заб'равим, с'н да ме увати. А с'не ме не ваћа! Земља ме пије! Ноћ ме пије! Месечина ме пије ! Ништо ми неје, здрав сам. А болан сам. Болан од самога себе. Болан што сам жив. Од како на свет прогледа од т'г сам болан! (седа, изваљује се да Коштану и друге девојчице боље види.) Ех деца, деца слатка! Де! Појте. Пуштите глас! Али чис' глас. Искам да слушам ваш слад'к, чис' глас. Зашто моје се срце искубало, снага раскомптала, остарела... Жално, тешко да појете. Коштана. (са сажаљењем) Коју газда Митке? Митка (Коштани, више за себе) Коју ли ? Ех Коштан бре, зар једна је песма жална? Знаш ли што је кара — севда'? и тој тежак, голем кара' севда'! Од т'ј болесја болујем. Још: (показује на себе) остаре еве, а још се не наживе, не напоја, не на целива! . . Још ми за женско, за лепоту и убавињу срце гине и вене! Аха! (изваљује се, набија фес) Пој Коштан к'д се од Кара-Кулу на Билаџу, Прешево и Скопје удари. Ноћ летња. Шар планина у небо штрчи, а под њумо лега пусто и мртво Косово. Друм широк, прав, царски. По њега се расипали; 'анови, сераји, чешме, башче .. . Мееочина греје. Мартинка ми у скут. Коњ, Дбрча мој, ногу пред ногу,