Звезда

СМРТ ЈЕДНОГ ДЕТЕТА

441

* * * Тога јутра кад сам се вратио седели смо ћутке за доручком, а Силвестар, нрви пут иосле оних страшних дана, онет врши свој иосао. Очи су му биле црвене од суза, док нас је служио. Јер, целог овог последњег лета, Роже је често долазио к нама, док ручамо овде, у породичној трпезарији. Најпре се чуло како каска по дворишту, уеред цветних алеја, да што пре стигне; затим се појављивао на вратима, румен и насмејан, устежући се и гледајући нас очима које су молиле за допуштење да га пустимо унутра, као да се већ тада, у његовој главици, зачињала мисао да он на то нема потпуна права. Тада би му рекли : „Уђи, уђи, Роже Куек !" И он је улазио, идући по војнички : „Један ! два ! Један ! два !* И за све време доручка, ма да то није било баш најул»удније, ировлачио се између ногу свога оца, сметајући му много у послу. После, кад се на сто донесу посластице, покрај мога сина, старијега од њега за три године, који га је волео као своју најлепшу лутку, и он би се осмелио да пружи свој поверљиви кљунић да добије коју трешњу или јагоду. * * * После доручка сиђем, под сурим небом, на дно куће, у друго двориште с ниже нашега, одређено за послугу. На то место, обично обасјано сунцем, где се силази преко неколико стененица, ишао сам толико пута, изговарајући се да видим стаклену башту, а у ствари да загрлим Рожеа Куека који је обично. тумарао туда, у ружичастој хаљини и овратнику од кинеске свиле. Он, чим би ме опазио, журио се у сусрет, хватао ме за руку да га поведем са собом -— и, чак у дане у које нисам желео његова друштва, морао сам попустити, кад чујем његов гласић и видим како журно трчи за мном.