Звезда

444

3 В Е 3 Д А

можда најмеланколичније од свих дана, једна од недеља^ обасјаних варљивим сунцем које те подсећа на април, али се гаси тако брзо у хладним вечерима. Кад је тако после подне, обукли би Рожеа Куека у његову лепу хаљину и белу бундицу, метули му на главу леп шешир, па би га његови родитељи, весели и горди, изводили на шеталиште, где је он био најруменији и најлепши од свих варошких беба, обучених у празничке хаљинице. Данас су Силвестар и његова жена, сами, отишли полако на гробље. Тамо су, без сумње, при бледој и варљивој сунчаној светлости, доводили у ред беле, још свеже ките цвећа, на маломе гробу, на страшној земљи. И сад се дан клони крају с оном тужном зимом ; приближује се ч;ас да се врате, час када су доводипи кући своје љуико детенце, зарумегвених образа од ветра .... Вечерас ће се родитељи вратити сами; то је прва недеља без њиховог малог Рожеа; оставили су га тамо доле, под земљом, бледог и хладног. У соби, кад се врате, крај запаљене ватре 7 неће се више чути живахан гласић и љупки смех. Хаљиница и лепи празнички шешир, склоњени где у орман, постали су тужне реликвије које ће временом изићи из моде и пожутети. * ' * * • И, напослетку, они ће се навићи да не виде више свога малог Рожеа. исто тако као што ћу се ја одвићи да ослушкујем да ли иде по дворишту, или да очекујем да се изненадно појави на вратима трпезарије .... Тога -дана, када је, непокретан, пао на своју колевку, пошто је толико трпео, пошто је толико молио за помоћ својим опруженим ручицама; ах! тога дана смрт га је за навек покосила и свалила у бездан .... Раздвојили су се и ишчезли они атоми који су тренутно били његово смешење и израз његових очију. На дну наших успомена којих ће,