Звезда

стр. 106

8 В Е 3 Д А

вр 14

Али она не одговори. Осећао је само дах из њезиних уста, а нламен, жив пламен њезиеих очију заслепи га И не знајући шта чини докопа оберучке н.ену главу, па притиште пољубац на оне полу отворене усне. И надала се, и очекивала, и тражила, и изазвала тај пољубац, па јој опет дође тако ненадно! Као вихор, кад сламку дигне, тако и њу диже тај пољубац, диже тако високо ла онесвесну од њега. Али та неевестица потраја само тренугак ; она брзо дође себи; чула је како јој срце бурно лупа, видела њега зажарена вад ообом и чула шапат: — Ох, ала те војшм ! — Шта сте то радили ? — рече и заплака се. Њему се ноге т>дсекоше, клону на столицу и не рече ни речи. То беше пад с неба на земљу. Не смеде ни покушати да се брани, јер је осећа<>, поред свег блаженства у души, и неко обесвећење у овом делу И као кривац што нема шта у своју одбрану да рекне, тако и он обори главу. Наста мучно ћутање. Н>ој се чиаило да га је много прекорела, али. ето, не умеде наки начина да га мало охрабри Најзад убриса сузе иа рече: — Нисам се томе надала! — Молим вас ! Не говорите више о томе ! — Чиме сам вам дала повода ? — Лепо; да вам бар кажем! Нисте ни чим, иа опет ми се чини да је ту било нечег и од ваше етране што ме је охрабрило. Сад видвм да није и да сам свему крив. А крив сам з*то што вас волим, волим до лудила, волим толико да ми се учинило да и ви мене волите и да ће све оно што је мени мило бити и вама драго ! Сад празнајем да сам високо полетео. да сам потучен и да је све свршево. Све што ми остаје то је да вас замолим да ми опростите и да — заборавите ! Па се диже и стаде се освртати као да нешто тражи Н>ој је годила ева исповеет овако одрешита и отворена, али се готово поплаши кад виде да он устаде. -^ДНта тражите ? — Капу... Идем!... — Па причекајте бар док дође Марија. Нећете ме зар саму оставити ! — Ах, јест.. имате враво - рече он збуњено. 11а се спусти на столицу као убијен. Завлада мучна тишина. Њој не беше право, јер се бојала да све не арекине, а не умеде наћи речи да разговор опет започне. Маријин долазак прекиде ту мучну тшпину. — Ја се мало задржах — рече она. — Мислим да вам није било дуго време ? — Што дуго ? Ти бар знаш да г. Виловић уме да занима. Она је те речи изговорила тако мирно као да мало чае није плакала. Виловић је погледа зачуђено, Није се надао да се она уме тако савладати. И он се трудио да

се покаже весео, али му то не пође за руком. Оно неколико речи и прекорних погледа саломило му снагу; осећао је да више није кадар речи водити. Кад год је у Савету погледао пребацивао је себи непромишљеност своју. Кад му већ дотужа он се диже. — Куда? — упита Марија. — Ид1 м. — Баш и та ваша каФана ! Зар баш морате у каФану? — Па тамо се храним, — рече он саремајући се. Приђе да се поздрави. — Кад ћете ми донети „Дим." ? — уиита Савета. — Послаћу сутра — рече он пружајући јој РУ К УОна прихвати његову руку и стеже је. -- Добро, сутра донесите!

(наставиће гк)

ИЗ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ X А Џ И Р У В И.М . Архимандрит манастира Боговађе. — Милеико М. Вуки~ћеви~& Све ове борбе у животу које је водио Хаџи Рувим са непријатељима свога народа, створиле су ону сталност у доцнијем калуђеру Рувиму. Живот Рувимов већ је био пошао низ брдо кад му умре жена Марија. Деца беху велика, изведена на пут, свако својој срећи упућсно. Он науми сав свој живот посветити Богу, науми да се замонаши. За то, пошто све уреди код куће како треба, одрече се световнога живота, повуче се сасвим у манастирску ћелију. Он отиде у манастир Боговађу, своју некадашњу учионицу те се закалуђери.

МанасТир Боговађа у оно време, кад се закалуђери Рувим, долазио је у ред богатијих манастира. Он се налази у ваљевском округу, између Љига и Колубаре удаљен источно од Ваљева за четири сата.Овај манастир доцније је аослужиокао столица „Правитељствујушчега Совета Сербског". Ту је била за Кара-Ђорђа и поштанска станица. У том манастиру хтеде Рувим провести последње године свога живота. Кад се закалуђерио, не знам, а године 1785. ишао је у Јерусалим на поклоњење гробу Господњем, па се исте године отуда и врати, с тога се и звао хаџија или Хаџи-Рувим. Кад дође из Јерусалима донео је доста књига и поклони манастиру Боговађи. За то сам бележи