Звезда, 01. 01. 1901., стр. 152

146

3 В Е 3 Д А

сам јој да она нема шта друго да мисли, него да гледа и задовољи тебе и нану. Све је друго лако. Не марим ја ни за кога, само кад је вама двома право ! Ја ћу писати све како је мени овамо, а и ви мени свакад отпишите. И кажи ми кад год шта погреши. Ја морам изучити у војсци да читам и пишем, или ћу црћи ! А кад јој ја накитим књигу, нека гледа куда ће, ако не буде слушала ! Зауставише кола пред мејаном белотићском и сиђоше да штогод попију. У мејани беше још сељака, многи од њих тако исто водише синове у војску. — Гле Степана ! Ако Бог да ти ? — упита Степана Манојло Кандић из Глушаца. Степан назва Бога, поздрави се с њим и рече куда иде. — Па и ја! Водим мога Симу. Кад је човек у невољи па нађе још кога себи равна, њему чисто лакне. Тако и Степану. Њему Манојло поста као нека својта. Одмах седоше за један сто и поручише пиће. Рајко и Сима изиђоше пред мејану и тамо седоше на клупу. Никад се до тада нису видели, а опет се осетише некако блиски и ступише у разговор као да су од детинства друговали. Ту ти одмах исприча један другом све: Рајко, како је оставио жену, а Сима како је оставио девојку. Рајко жали жену, а Сима опет пгго се бар није оженио. — Теби је лако — вели Сима — сигурно ти је! Али ја док из војске дођем.... Ко зна хоће ли ме чекати! Колико ја знам, она би и чекала, али неће јој дати кућани. Има још две сестре, готово се сустигле. Ко ће мене чекати две године да њу узмем па да се оне две удају! Они се ту тешкаше узајамно доказујући један другом да је у већој невољи. Међутим Степан, и Манојло мучише своју муку у мејани поред полића. Ту су настали читави изливи јада и бола. Све што им је душу тиштало изјадаше један другом ....