Звезда

18

од бола. Па и шта би кад се натраг не може. Зар толике лфтве, па сад нанустити пут?! * Сумрачило се. Гегају тако на штакама док тек погледаше, а вође нема нред њима. Још по један корак па сви опет у јаругу. •— А јаој нога! . . . А јаој, мајко моја, рука! . . А јаој! разлеже се кукњава, а за тим само кркљање, јечање и стењање. Један је потмуо глас нсовао вођа. па умуче. Кад се свануло, а вођ седи онако исто као и онога дана, кад га прво изабраше за вођу. На њему се не опажа никакве промене. Из јаруге избауља онај говорник, а за њим још двојица. Обазреше се око себе онако нагрђени и крвави, да виде колико их је остало, али само је још њих тројица. Смртни страх и очајање испуни њихову душу. Предео непознат. брдовит, го камен, а пута нигде. Још пре два дана су прешли преко пута и оставили га. Вођ је тако водио. Помислише на толике другове и нријатеље, на толику родбину, која пропаде у том чудотворном путу. па их обузе туга јача од бола у осакаћеним удовима. Гледаху рођеним очима евојим рођену пропаст. Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглимустрепталим гласом пуним бола, очајања и горчине: —• Куда ћемо ? Вођ ћути. — Куда нас водинт и где си нас довео. Ми се теби поверисмо заједно са својим нородицама и пођосмо за тобом оставивши куће своје и гробове наших предака, не би ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас