Звезда

ПОСЛЕДЊИ ФАБИЈЕ

395

и иокорио се своме смртноме непријатељу диктатору Папиријусу курзору. Какви људи, каква дела ! Какав сјајан дом! Прави храм Нопогјз е4 У1г1и1;18 А према њему стајао је највећп од свију, у нарочитом почасном храму, диктатор, Квинтус Фабијус Максимус Верукозус Кунктатор, којп је спасао домовину после битке код тразиманског језера,. „штит Рима," који је одклонио опасност од Ханибала, који је за време последњег конзулства освојио Тарент и који је капитолскоме Јупитеру принео непзмерну пљачку. Стихус се потпуно опп, набрајајући ова славна дела, одушеви се носматрајући ове јунаке, које је сад видео све око себе сакупљене. Прса му се надимаху, крв да се узбуркава. 0, и он хтеде да се покаже достојан њих у овом бедном времену, када је права рнмљанска врлина била реткост. Хтеде да се појави на ростри, да говори народу о његовој старој слободи, његовпм старим јунацима, хтеде — •Наједаредсе пред њпм појавн Виолантила. Беше свечано одевена и неизмерно лепа. На њеном врату, на прсима, блистаху се скупоцени ланци и прстење, па п саме ципеле од беле коже беху препуне украса а коса напрашена прашином од злата. Хаљине од. најфинијег египатског бисуса, танке као паучина и преливајућих се боја, мирисаху као баште алкиноса, као руже пестумске. Елеганцију њена витка стаса увећаваше дражесан начин њеног облачења, с потпуном хармонијом свнју делова. За Стихуса пмађаше нечега надчовечанскога, божанственога. Пзгледаше му овога тренутка као испунење свију његових жеља, као последњи камен његове среће, јутарња звезда неког новог света, који се пред њиме отварао. Виолантила му се поклони, узе га за руку и прво је принесе устима, па онда челу. „Фабије, господару мој, заповедниче мој, ти се враћаш у свој рођени дом, звезда се твоја родила, признат си за правог господара, и све, што твоја рука овде такне, што твоје очи виде, твоје је — буди милостив према твојој робињи !" додаде као узбуђена, Стихусу поче да се смркава пред очпма. За тренутак покрп лице рукама, да би савладао своје узбуђење. „Дакле, ипак, ипак," шапутао је за се, „дакле сам заиста Фабијус, то није само сан !" Вполантила је добро играла своју улогу, она оста клечећи, док је он не подиже, а испод очију га је непрестано посматрала. Н>ој беше наређено, да поднесе мирно све изразе задовољства и