Звезда

ПОСЛЕДЉИ ФАБИЈЕ

399

Свитало је. Бледа светлост дана продирала је кроз пукотину зида у узану, прљаву собу. Стихус отвори очи. Учини му се, као да чује да се ригла помиче, али као ппјан опет затвори очп. Беше се тако укочио, да нп прстом није могао маћи. Врата су стајала отворена. Он чу, или је бар мислио да чује, кораке, којп се удаљаваху и губљахз т , у далеким одајама са стране. Постепено се све више и више свањивало. Стихус се сад усили да гледа' Силом помаче своје учочене удове тела, очи су га болеле од оштра испарења одаје. Чинило му се, да му све кости пуцају кад опроба да се дигне, да се неће смети усудити ни да се макне. Поглед му опет паде на прса, виде где је покривен блатом и прљавштином. Сети се свега што је јуче са љим било, и неописани га страх обузе, кад помисли какав је срам претрпео. Али кад помисли, шта ће у будуће са љиме бити, какав га још срам, стид и понижеље очекује, прикупи остатак све своје снаге гурну полуотворена врата п изиђе напоље. Око љега је била мртва тишина. По празним стајама и ходницима, куда је пролазио, владао је још мрак. Пипао је тражећи излазак, али у великој кућл није било лако, наћи пута без вођа. Често се морао враћати испред затворених врата и по мрачним ■собама ударати коленима о сандуке п ормане. Најзад наиђе на перистил, који је у светој, јутарљој светлости стајао пред њим. Удари на лево кроз мрачни ходник, пипајућп прође кроз атријум до изласка, и не погледана славне претке, који у мраку беху на својим постољима. Чувар је седео полусањив на своме кревету у стражари. Брата од куће стајаху полу-отворена. Он их прође и ускоро је био на улици. Хладан ветар дуну му у лице и освежи му очи. Улицајебила празна и пуста, у полу-тами јутарљег освитка. Само је чуо одјек свога корачаља, када је прелазио по магли преко квириналске узбрдице. Из баште Виа Алта Семита кукурекаху петлови, други им у вароши одговараху. Унаоколо нигде живе душе. Нехотице окрете својој кући и успења се уза стрме уличице које су водиле његовом стану. И сад стиже до љега. Али је сад требало још се узпети уза четвороспратне дрвене степенице, које се после многих савијутака свршаваху на крову. Кад је приспео до горе, посрте као у несвестици ка огради која је била око терасе, тамо, где се често наслађивао погледом на величанствени Рим. Колена су му дрхтала од умора. Бол и хладноћа беху га изнурили.