Звезда

НОВОРОЂЕНЧЕ Ј43 ЏРНЦОВЕДДКН БКГУЈ^ДЦД Д. КЈ~ОРћ.}±ПЏћ*)

|3ила је тамна, мрачна ноћ. Небо се навукло обладима. Ситне капљице кише падале су као сузе за покојником. Ла и небо је тужно изгледало; можда су то у истини и биле сузе, које је пролевало сажаљиво небо. Цело се наше село исељавало, или боље рећи, становници љегови бежали су, да спасу своје главе. Деца на сиси спавала су, приљубљена грудима својих матера, мало одраслија наместила се на раменима и Леђима својих отаца, а она, која су могла сама ићи, ухватила су очеве за руке, и ми се кренусмо на пут. Сва су лица гогледала тужна, као да је била пратња, сахраљивање. Кад смо пролазили поред гробља нашега села, сви су плакали на глас. Зар је лако казати зашто ? Тамо су лежали редом, један поред другог, наши дедови, очеви и многа драга нам створења, и ми смо их остављали, можда, на свагда. Члгаило нам се, да су они сви живи и да их напуштамо саме без одбране, остављајући их у рукама лупежа ! . . ГГа ипак, завидели смо им ; они су били срећнији од нас — нису дочекали да с нама преживљују ове црне дане, очевидно је, да су били праведни — умрли и смирили се. Делу ноћ смо ишли по киши, заморени и гладни. — Мајчице, хладно ми је, смрзнућу се ! — чуо се са свих страна глас деЦе, која су дрхтала од зиме. — Неваљалче, ћути, у ово доба „они" ће доћи и однеће те одговарали су старији, *) Сиже ове ириче узет је из жпвота турских Јермена који су пребегди у Русију за време посдедњих покоља. Пр. превод.