Звезда

430

3 В Е 3 Д А

и тамо њихову помоћ. Тако нпр. 1850 г. попечитељ правосудија и просвештенија „тражио је од управитеља гимназије да пошље примјечанија сверху пројекта о поступку судејском", који му је био послат на увиђеј (стр. 87). Овоме треоа додати, да није било никаквог озбиљнијег месног пнтања, о коме наставници не би на првом месту били питани за савет. Кад је 1840. г. покренуг уз Срп. Новине и „додатак Српским Новинама," тада се Попечитељство Просвешченија обраћа преко ректора лицеја и дпректора гимназије на све професоре за сарадњу „како би се воља к држању и читању новина наших, не само у Србији, но такође и нарочито у оностранском (у аустријским државама живећем) српском публикуму возбудити и пооштрити могла" (стр. 44). Наставници су свагда, највећом готовошћу прихватали сваки предлог, којп је носио на себи знамење морала и културе. На захтев попечитељства 1841. г. наставнички колегијум написаоје детаљан школски закон (стр. 44), а доцније за сваку просв. реФорму тражена је п сарадња наставника, као што је чињено и за питање о вредности појединих просв. дела и уџбеника. Тако нпр. г. П. износи на стр. 177. као леп доказ о томе, колико је министарство рачунало на помоК професора у школским питањима крајем четвртог периода, како је министар обратио се преко директора на „гимназиски савет" о мишљењу његовом о „српској граматици" од Вујића, која се тада предавала у српским школама. Ово је питање учињено за то, што је иста граматика имала бити прештампана, па да се том приликом учине и извесне исправке „ако се какове могу учинити на поменуту граматику." Г. П, одиста лепо примећује да је савет тада учинио велику погрешку, што је себе огласио „да не може дати никакво мњење" у оваквом питању. И г. П. изводи и нехотице закњучак да је последица оваких „саветских мњеља" и постанак Главног Просветног Савета, те је тиме највећем броју професора из унутвашњости искључено учешће у претресању школских питања. Г. П. одмах затим, доста срдито, додаје, да су та питања школска остала у рукама мањине (Гл. Просв. Савета) „која никад нијеустању урадити онолико добра за школу, колико би могли професори из унутрашњости." Много би боље г. П. учинио да је место овога казао, да сва школска питања треба износити на оцену и одлуку о томе проф. седницама свих гимназија у Србији, јер редукцијом школа у Србији није пскључена могућност да број наставника у престоничким ги-