Земунски гласник

1 Зелппу, 31. Децембра 1807.

Земунски Гласинк излази Недељои у јутру. Цеиа иу је годишња 5 фо - Лредмлату на Земунски Гласиик прима из Аустрије Сопронова печатња ринти у банннотаиа заједио с поштарином или достављањем у кућу. За ^ У ЗемЈ ву. »з Београда и унутрашње Србије г. Велимир Валожић у Беопредбројннке у Србији стане лист овај дукат цесврски с пошЛрином. Ј )П01 9« г 1 >ад У- ПредбројниЦи из Босне, Херцеговине и Старе Србије предбројв За Босну, Хрцеговину и Стару Србију 60 гроша турских, ван турске св у плаћеним нисмима код управе вилајетске печатње у Сарајеву. Без пошгарине, коју предбројници сами имају плаћати, новаца никакве се не уважавају наручбине.

0 ПООТАНКУ КОМУНИТЕТА. (Свршетак.) Да би себи могли јасно претставити тадашње угарско-хрватске краљевске вароши, морамо се сетити Феудалности, која је из средњега века до најновијега времена заостала. Као што читамо код једног историка била је дела област оних земаља, гато угарској круни прииадаху, или краљевска, или црквена, или племићка имаовина. Област данашње војпичке границе с малим изузетком, била је краљева својина, јер кад је узеше од Турака, не могаше показад-и ни црква лш племство писмено и незастарело право своје на ту земљу. И на основу тих правних одношаја постане она из иолитичновојничких обзира војничком границом, и буде потчињена војничким властима. Још од старина је било, да је. краљ могао читаве диштрикте или поједина места са особитим привилегијама обдарити, као и појединим личностима илемство дати. Таква привилегисана места, биле су и краљевске вароши, а у Угарској и Хрватској има их од три руке; оне се зваше таверникалне, или персоналне, или пак мајданске. - Потоме су и комунитети у војничкој граници установљени, али су у политичном и судском погледу потчињени војничкој управи, с тога и нису могли слати своја заступништа на хрватски сабор, изузимајући војпи комунитет Оењ на Јадранском мору, Свака к[>аљевска слободна варош билајеу целоме као нека нлеменита моралпа личност, с тога је и имала нрава оиа на те повластице. У истоме одношају стајаху и војни комунитети према области војничке границе, која је под јурисдикциом војничке /власти била', а комуаитети међутим имали су, као и оци у угарско-хрватеким муницииијама, свој са-

мостални магистрат као политичну и судску власт. Осим права да слободно може бирати магистрат свој спољашњим саветом, који се за цео живот бира, имале су иривилегисане краљевске варопш право стату'ге иравити, који еу обвезни за цело Јграђанство, само не смеју земаљским законима бити противни. Та је усТанова поглавито из економних обзира поникла, и тиме се могло одговорити растећим потребама варошким. То право имали су и војнички комунитети одмах у први мах, .како су као вароши привилегисани. Они су завели директни и индирект ни пор ез варошки, једно да би могли плаћати паушал , друго, да би дошли до еретства и подмирили нотребе арминистрације своје, што је све заплетенија била. Они су се морали и за спољашњост вароши старати, морали су водити бригу о школама, о калдрми, о мостовима и т. д. Да су многи ти наметци теретни били, и да су многи стајали у противности са општом државном цељу, види се одтуда, што је комунитетски регулатив многе од тих збриСао, и забранио , да се опет уводе. У њему је сва иорција по реду изложена, колко и на шта се има плаћати. Порција за куће не спомиње нигде, нити он зна за разлику између општинске касе и провентенФонда. Шта више, комунитетски регулатив изриком рече, да се комунитетски дохоци „двостручно" у] о.ребити имају, на нлаћање наушала и на в а р о ш• к е потребе. Као што смо горе поменули, вароши припада, да има евој магистрат, и њиме да администратвдне, иолитичне и полицајне и судске нослове врши , а оц да је ђенерал-команди, тавернику или нерсоналу нотчињен, а никако вармеђској или региментској власти. Што се унутрашње организације тиче, био је уз варошки

магистрат савет. Чланови тога савета били су као и магистратски саветници на цео живот бирани. Остали чиновници магистратски на три године, и то или из средине грађанства, или крајњег савета или из магистратских саветника. У краљевским слободним варошима успостављено је то право скоро, а кад је кумунитетима узето, не знам. По предању, рекли би, да је у Земуну укинуто свршетком прошлога столећа избором Хаџића за градоначелпика. Овај изврсни правник хтео се само тако нримити тога места, кад је већ на њега избор пао, ако му ујемче да ће бити градоначелник док је жив. Земунци у простоти својој замоле на највишем месту, где им одмах жељу и испуне. Грађани Земунски, наравно, нису ни знали, шта су тиме изгубили, каквога су се права одреклн. Они се надаху зацело, да ће то бити само за тај случај, за Хаџићев избор , али тадашњи бечки хоФкригерат д р у кчије је разумео ствар. Временом видело се после, да су узели тај корак као коначно одрицање од рестаурациопа права комунитета, и конзеквентно закључише то и за остале комунитете. Већ после неколико година буде Хаџић сметнут, и то им је јасно показало, колико су погрешили. У почетку овога чланка казали смо, да се у комун. регулативу дух пруско-бирократички опажа, којије тако здраво Јосифов век карактеризирао. Временом тако се изопачило оно добро, што га имађаху установе тадашње, да су прави монструм доцнијим уредбама ностале. Ипак није комунитетски регулатив нигде ираво на општинску својину ноништило, него јој је свагда изрично признато. И неби то било само мудро , него баш и правично да се опет на шегова начела иоврати.