Земунски гласник

202

ЗЕМУНСКИ ШЕТАЧ. (Шетач и безпосличар. — Лнтијп. — Опе певачке задруге. — „Сретстпо за просвту" проиало. — Наша калдрма, зсмун ки Корзо и бежанијгки сокак — Онштинска болница.) Шетач у каквој великоЈ вароши обично је безпосличар. А мора и бцти, јер је простор велики, који хоће да види и разноликост је велика, којом хоће да се наслађава. Он мора све видети, све пути, понајвише и све знати, хпто год се у вароши важно догоди. Који у варошици новости белсжи, тај може то радити и узгред, кад за својим нослом иде, а почем за послом иде све натенани, то је онда прави шетач. Наравно даје какав „служоени" беспосличар богатији у новосгима, него шетач. Али то не чини ништа! „Свакога секунда догоди се по нешто на свету." То је извесно, и онда није сасвим не могуће, да се „штогод" по кадкад и у нашем Земуну догоди, што заслужује пажње. Такво у.штоггд ' на пр. и овај је догафај. Вило је прошле недеље. П1етач иде онамо овамо и сретне литију горње варошке цркве, која се баш враћала. Роклицова крчма са баштом лежи, теао што је познато, баш на путу теснацу. И у том теснацу сретне шетач литију. Са страхопоштовањем скине шешир и стане уз плот, док литија не прође. Али се литија и не миче. Стоји на]>од, стоје барјаци, а стоје и ригтиде. Шетач разбија главу, шта то може бити, да литија ггред бирцузом стоји? Нигде не види никаквог религиозног обележја, ни иконе, ни частнога крста, него је ту бирцуски цимер, нити пак раскршћа, где би литија стајати могла. . . Иа ни појање се нечује. Но на један пут чује, где чаше свекећу. Пије се пиво! Али где? Можда у бирцузу? Тако је шетач премишљао, но на један пут се свет прореди и он спази кроз народ две руке; у једној је крст, а у другој — чаша . . . После тога нође литија даље, а шетач својим путем. Идући размишљао је о дневним питањима. Као прави граничар и негдањи ОФицир сетио се својих маршова и свога жедног комапданта, како кад се угреје и зажедни па кад иаиђе на механу, загрми: „батаљон, стој!" И онда се заложе и разхладе мало добрим пивом. Али и ФилосоФијске мисли споиадоше душу његову после онога иринора код Роклицове баште. Мислио је о шпиритуализму и о мате-

ријализму, и како ће данас материјализам шпиритуализам да надјача. И он је мислио, да би требало свештеничка дужност да је, да то двоје измире или изравнају. Њему се чини, да нису хрђави свештеници они, који идеализам и реализам, духиматерију ухармонију доводе. Онај свештеник појми наше време доиста добро, који онако са солдачком енергијом покушава, те две иротивности изравнати, и који у тој науци добрим примером своме стаду предходи. У пиву — мисли шетач , могла би се наука о духу и материји практично ноказати. Дописник каквог светског листа, доноси својим читаоцима вести о друштву и вештини. У малој вароши, као наш Земун, не може бити о томе много говора. Изнимке су поједине вечери, кад нас обе певачке задруге „беседом" или „концертом" обрадују. Нисмо погрешили, што смо казали обрадују , јер ми, а и публика знамо ценити њихов трудан посао. Тешко је саставити таку дружину из чланова, који </у мало или ни мало вични музици. Управитељи хора имају доста муке. А кад се већ толики труд полаже, и њиме нешто постизава, нека је корисно, и нека се у сваком послу дух народни огледа. И „банда" војничка нас остави, то „срество за просвету", као што њени поштоватељи (да ли сакато?) називају. Сад је Земун мирна варош и много мртвија. Нема више ње, која је подизала све живо на ноге, кад засвира. И калдрма сад тужи, јер нема више лепотица, да се онолико по њој шећу. Никаква иоучна књига о кући, о пОродичном животу и о облагорођењу срца није имало толико утиска на срце њихово, колико банда. Та она их је изазивала и у птетњу и на ирозор! Шта би дала Францталска „музика," кад би била тако сретна, да онако подејствује на наше ленотице. Кад већ споменусмо калдрму, хајде да запитамо, кад ће се већ један пут патосати испред кућа онако, како је наређено ? У бежанијском сокаку, где се увек чуло најсентименталније „ах!" и „ох!", когод је имао жу.г>еве. сад је већ друкчије. Није бог зна како, али тек ничије ципеле не дижу више горопадне тужбе, као до сада. Но у бежанијском сокаку има лепих ствари и за око, а то су они ступци пред опгатинском болницом. На што јеоно? Можда, као шпански зид, да чува од блата. Е , ако су они ступци то кадри, онда ваља то практично из-

обретеније патентом обдарити, Кад већ говоримо о болници, ваља сноменути и то, да је сасвим решгаурирата изнутра и споља. Што није могло толико љекарских предлога чинити, учини један глас, за који се не зна одкуд је дошао, ни да л, је истинит. Болничко здање сад је тако угледно, да неби нико реко, да је то општипско здање, зато, чини нам се, и јесу му определење с лица написали. X.

0 ПЧЕЈАРСТВУ,

Искусан пчелар V Ванату говори овако о пчеларству у нашем пределу. 1. Ако је добра година, ваља рој ухватити и склониги га на мирно место. У јесен је пун меда или воска. 2. Ништа се тако не множи, као челе. С тога може у доброј години своје челе умножити. На оне, ткоје има, мора добро мотрити. Слабе, нетреба држати, јер недопосе плода, и само на добрим годинама врло мало. Средње у приличној години могу доста привредити, али већином пропадну заједно са својим младима, ако је година сушна. 3. Кад су рђаве године, које се код нас обично с мразом почињу, можемо се само од ливада надати, и онда не треба држати многе ројеве, него само пуне кошнице, а то може бити ако се две три у једну епоје. 4 Корисно је употребити, нгго су други радили и покушавали, али се не треба завести и ваздан са својим кошницама експериментирати, него их вал>а оставити на миру, и у сваку празно саће метнути и тако можемо за 25 30 дана 18—20 Фунти меда сваке године добити. Често лете наши ројеви у Мају и Јуну, и чисто их је милина иогледати. Но јако се грехпи, хнто се хоће сваки мали рој за себе да одржи, и отуда увек оно зло, ако је јесен сухнна, да много поела око хватахва ројева има, а меда после мало или ни мало. Заостане ли још 1Соја на тој рђавој годиии, неки продају још и од тих, а оно хпто им остане изгине, јер нема храие, и тако од 30—40 кошиица остане му једва 3—4. Таким начином многи је изгубио вољ .У на пчеларетво. Као хпгоје код других подузећа, тако је и ко} пчеларства. Више година мора се по нешто жртвовати. а користи ће бити.

Издаје и уређује: И. К. Сопрон.

Сопронова печатња у Земуну.