Земунски гласник

СТУПАЊЕ НА ПРЕСТО ЈЕ.ЛИСАВЕТЕ ЦЕСАРЕВНЕ.

1. Удадба Ане Карловне. 8. Фебруара 1725. г. умро је Петар велики, в,ар руски. Посде њега дошла је на нресто његова удовица Катарина I. Тако је била жел.а његова. После њене смрти, 1727. г. дође Петар II. син несретнога Алексије, кога је његов рођени отац, Петар велики, дао погубити. И он је владао само три године. И руски великаши украсише сада , 1730. г. царском круном цесаревну Ану Ивановну, удовицу војводе Фридрика Курландског. Она беше унука Петра великог, т. ј. кКи његовога Најстаријег брата Ивана, кога је од наследства искључио. Али поред свега тога блиског ероства по природним законима она није имала најпрече право на иресто, тер је још била жива тедна кћерка Петрова и царице Катарине, а то је цесаревна Јелисавета Петровна, која је тада управо 20 година имала. Осим тога имала је Ана старију сестру, цесаревну Катарину Ивановну, жену војводе Карла Леополда од Мекленбурга-Шверина, и она би на сваки начин имала веће право на иресто, него њезина млађа еестра. Али поред свега тога руски великаши зацарише Ану Ивановну, јер им се чињаше, да јеона жена слабога духа и да ће тако моћи сву власт узети у своје руке и међу собом поделити. 8. Марта 1730. г. крунише се Ана Ивановна и велика слава и радост беше у старој Москви. Народ је врвео са свих страна, да види своју нову владаркињу. И ко ју је видео, не могаше се довољно нахпалити, јер је била узрасна и лепа и пуна и црних очију и црне косе, ашто је најглавније, била је особито умиљата, да је свакога могла задобити. Али наскоро бенш доста, који немислинте тако. И то беху баш они исти великаши, који Ану и подИгоше на престо. На свој уисас брзо су увидели, да царица није тако слаба духа, као што се они надаху, и да не могу њоме управл.ати, како би они хтели и против воље њезине. Још имје више догрдела, кад су видели, да је она прихватила идеју Петрову и да Свом снагом на њој ради, а то је, да просвети и изобрази свој народ и да га дотле доведе, да може упоредо стати са осталим евроиским народима. С тога је одмах и оставила Москву,

где је Петар II. од Старо-Руса до^ веден, и иачини Петроград опет престолницом, и скупи око себе осим неколико Руса све саме учене странце, особито Немце, као год што је и Петар велики чинио. За девет година, до г. 1739. учинила је она таким начином у Русији велики напредак. Али те године, г. 1739. и почиње се догађај, о којем ћемо овде говорити, и молим читаоце, да сматрају све ово, што је досад речено, само као увод, како би боље могли разумети ово, што ће доћи.

У почетку месеца Јуна 1739. г. пресели се царски двор из Петрограда у Петров летњи дворац, јер је царица Ана веома волела увек лето ту ироводити. То је четир сахата од Петрограда, и иде се дугим широким алејима. Сад иде тамо и гвоздени пут. Околина је врло лепа, ваздух увек чист и здрав. Око двора је голема, дивна башта, богато природом окићена и неописано вештином украшена. Па онда како неби царица Ана дошла у Јулу и Аугусту ту из Петрограда, који у то доба сав горе од припеке? После неколико дана, кад се царица из Петрограда доселила, ишла је једног јутра у шетњу. Кад се вратила у своје одаје, четир прва достојанственика њезина двора искаху аудијенцију. То беху Бирон, војвода курландски, гроФ од Левенволда и два министра Миних и Остерман. Царици до1)в чудно, да се они заједно ишту да тако рано изиђу пред њу, али их опет одмах пусти. Пре него што видимо, шта ће се од туда развити, да погледимо још један пут царицу и ту четворицу државника. Ана Ивановна родила се 8. Фебруара 1693. Онда јој је било око 46 година. Била је поред тога опет за то лепа, а особито је заносила човека достојанством тела свога и држањем својим. Само је глас имала доста мушки, особито кад је мало гласније говорила, а и много је пуна била. Бирон је био лепушкаста лица и чврста тела. Не би рекао да је 49. г. претурио. Чудан је живот проживео и зацело спада међу најређе појаве 18. века. Непријатељи његови измисЛише истина, да је он у Риги у иростој крчми послужитељ био, али је свакако истина, да је нискога порекла. Својом умешнош1»у додворио се код Ане Ивановне. Допадне јој се јако и она га је узвисила чак до достојанства војвод-

ског од Курланда. Тиме је ступио у ред владајућих кнежева, али је он опет за то остао на двору уз царицу, јер му се ту већа улога указиваше, него што би је у Курланду могао имати. Са свим други човек беше Фелдмаршал Миних, војени министар. Војничком способношћу својом доспео је он до тога чина, а не милошћу једне лсене. Под Петром великим и Петром II. јако је напредовао. Постао је ђенерал и гувернер петроградски. У рату са Пољацима преднодио је руску војску, и то с таком вештином, да му не беше равна. Кад је дошао у руску службу био је само подпуковник. Великидух његовогледао се у његовом снажном телу, у живом лицу и ватреном оку. Опет са свим друкчији беше Хајнрик Јован Фридрик, или руски Андреја Ивановић, гроФ од Остермана. За владе Анине био је министар спољашних послова. Био је црвен у лицу и трбушат. По томе се могло познати, да је био пријатељ богатог, пуног стола. Али опет из бистрог и високог чела просијавала је мудроет, коју су доцнији хисторици узносили. И он је дошао чудним начином у Русију. Најпре је учио богословију у Јени, ал му се не донадне и побегне. Буде морнар на руској ла!)и, одакле дође у писарницу спољашних послова, где на брзо постане десна рука вицеканцлеру. Тако је дошао под царем Петром до баронства и тајног саветника. ГроФОМ га иачини царица Ана и постави га за државног вицеканцлера и за министра спољашних послова. Остаје нам још први дворскл маршал гроФ Левенволде. Он није био баш војничким даром обдарен и слабо се одликовао душевиом способношћу, али је био не обично леп, па и у самој старости још. У ионашању је био врло вешт и дворски изображен и знао се свуда наћи. Али опет кажу, да је био доста тврда и не осетљива срца, и да је свако срество употребљавао, које само к цељи води, а чува га од опасности. Ето то су та четир човека, који оно јутру дођоше у кабинет царице Ане. Морао сам их с тога описати, што имају врло важне улоге у овој повести, коју ћу вам приповедити. — Шта желите , моја господо? запита их царица и устане са наслоњаче своје. — Царско величанство! проговори гроФ Остерман, кад је видео, да војвода Курландски ћути, и да