Земунски гласник

225

партаја не задовољи се ни с тиме, него их све отпрати у Новгород, и тамо их преда нарочитом суду, јер се бојаху, да се неби како царица умилостовила или попустила на молбе женскиља из породице Долгоруки. Тамо их толко и тако мучише, да су морали све признати, што год су ови набедили на њих. Неке судије, а особито претседник суда, велики канцлер Черкаски, грозише се на такве поетупке, али су морали тако радити, јер би одмах и на њих бацили исту кривицу. Други гореше у партајској мрлсњи, и одузеше оптуженима свако срество одбране. При таквим околностима може се мислити, како ће испасти прес У да ; Кнез Иван Алексијевић осуђен је на точак, а Василије Лукић, Сергија Грегоровић и Иван Грегоровић Да им се глава отсеће. Те четир пресуде потврди и царица. Осталу десеторицу из нородице Долгоруки, који су такође на смрт осуђено, помилује царица, а особито честитога Фелдмаршала Василија Владимировића и његова брата Михајила и ублажи пресуду вечитом робијом. Други, који са кнежевском породицом сродни беху, али се не називаху несретним именом „Долгоруки," прогнани су у Оибир. Катарина Алексијевна, негдања заручница Петра II. буде затворена у манастиру. Тако исто и све ћери оних, што на с.мрт беху осуђени. Така беше пресуда, и тако је одмах и извршена. Али се догодило нешто, што је преиначило у нечем пресуду. За 3. Новембар 1739 г. одређено је да падну жртве. Место за то крваво позорје изабрали су велику чистину н])ед Кремлом на левој обали Волхове, која Новгород у два дела дели. Оилан се народ искупио, да га ниси могао прегледати. Показиваше се миран и хладнокрван, као да га се ништа нетиче, премда већина Старо-руса беше. Но влада им није веровала и с тога је осим обичнога гарнизона још многу војску сместила у Новгород. У десет сахати почео се крвави призор. Н] )ВИ је пао Иван Грегоровић, а после брат његов Сергија Грегоровић. Падоше им главе у прашину и ништа се не догоди. Трећи је био на реду Ваеилије Лукић. И колико је млад без икаква отпора лружи врат џелату. Првим ударцем не одруби му главе и у народу се иодиже вика грозе и ужаса. Но војска удари у бубњеве и њима аагуши вику народа, а џелат међу тим одсече дру-

гим ударцем главу Василију. Кад и он паде, настаде у народу мртва тишина. Скоро и не дисаху и с неетрпењем чекаху четврту најгрознију жртву Ивана Алекеијевића, који је до пре неколико година дрмао целом Русијом. Сиремаху неколико тренутака снраву, па онда живог да га ломе. Од ногу ће почети, пак редом ломиће му све удове и онда тако грозно искрхана и измучена лшвога ће разапети на точак. Светина је стајала мирно и све гледала, па и сама војска. И у исти час, кад ће џелат са евојим момцима приступити послу из средине гледалаца провуче се неки човек и продре кроз редове војника и прискочи осуђеноме кнезу. Пружи му нож и рече: „ево ти и умри слободноЗа тим као муња врати се опет брзо у народ. А кнез Иван узме нои« и пољуби га. И у часку сјури нож у с.рце а нре тога погледа још с највећом благодарношћу к небу. Крв покуља и он падне мртав. То је све било у једном тренутку. И џелати и војници беху изненађени. Друкчије неби могло ни бити. Али одмах по томе загрмеше ОФицири са снојим беснилом и са голим сабљама у руци појуришетамо где је онај човек, што је кнезу додао нож, утрчац у народ. Настаде страшан призор. Онога човека могаху лако иознати, јер је био у оделу сиромашног сељака и имао је пуну црну браду. Но кад ОФицири са својим војницима уиадоше међ светину, видеше да неће онога тако лако ухватити, јер светине беше сила, и немогаху брзо напред корачати, а онога нико нехтеде задржати, него му правише још пута. А друго ие беше еамо онај са црном брадом и у сиромашном оделу, него још стотинама других. Али опет неодусташе од гонеп.а, него свом снагом хиташе војници и полиција и пратише свакога које имао црну браду и које у сељачком, сиротињском руху. Међу тим онај што је помогао кнезу Ивану, да се самоубијством избави од срамне смрти тиранскога суда дуго је заметао траг. Много му је помогло што је познавао околину новгородску, итако је стругно страннутицом, која његовим гониоцима зацело није била позната. Али опет дође већ час да пропадне, и би пао душманима у шаке, да му није бог послао у помоћ анђела у лику једне девојке. Већ је далеко за собом оставио Кремл, и мишљаше да је безбедан, кад из далека снази са све четири стране војнике, где иду, да

га опколе. Скочи стотинак корака десно и види отворену капију од неке велике баште. Утрчи унутра и бегаше њоме као срна. Кад је дошао до велике капије од дворца, што у тој башти лежаше, нађеју затворену. Но срећа спази друга мала вратаоца отворена и утрчи унутра уз басамаке и дође кроз ходник у сјајну отворену салу. Ту спази младо врло лепо девојче, где за клавиролМ седи. Девојче ]се јако уплаши, кад сагледа одрпанога и брадатог странца и хтеде побећи у другу собу. Но он паДне пред њу на колена и стане је молити: — Милостива госпођице, сакрите ме само за један часак! С тиме ћете ми живот спасти. Нисам никакав неваљалац," рече и скине са себе намештену коеу и браду. „Ни нрестунник нисам никакав ма да би ми сад главу скинули, кад би ме ухватили." Девојче беше бледо и дрхташе од страха. Али кад му је сагледала скривено лице поврати се живот у лице њезино и повиче: — Михаило Воронцове! За бога од куда овде и тако нреодевен? — Ано, Ано, моја мила Ано! кликне иреобучени сељак радосно и скочи на ноге и ватрено загрли девојче. Лепо их беше видети у томе часу блаженства. Он момче од својих — највише — дваест и пет година, витак, узрастан и снажан, леп и ватрених очију, а она девојче од својих седамнаест година мила и лепа лица и дражеена и њежна узраста. Прави нупољак од руже.( НАСТЛВ ИПЕ СЕ.)

Ротшплдова дииасгија. Ово последњих двадесет година закупили су Ротшилди новчане назаре не само у Франкфурту, Паризу и Лондону, него скоро целога света. Нашем је столећу пало удео, да својим очима види како се благо и богаство на једну гомилу куии и згрће, ирема којем Крезово изчезава, а ево тек нешто иреко сто година, како је један прост Јеврејин малу болтицу код „ротен шилд" у јеврејском сокаку у ФранкФурту држао, као и остала му браћа Јевреји. А једва педесет година има, како је Мајер Амшел Ротшилд у својој 69. год. умро у Франкфурту и 12 милиона Форинти оставио. Мајер Амшел Ротшилд родио се у јеврејској махали у Франкфурту г. 1743. Отац му беше поштен трговац. Породица њихова призиваше