Земунски гласник

172

нлеменитој дужпоети и у овом погледу одговорити. Подајмо сваки по своме могукству и мезимче наше биће осигурано а нама ће да буде светао образ на дивану међу браћом. Ето и нашим школама лепе прилике да и стварно дечици сриској још из малена у млађана срца родољубива осећања, која се неби само у лепим китнастим изразима но и у уделу опкег потпомагања састајало, засађиватизапочела. Мислим да ће ме схватити браћа учитељи! —л — Из Ст. Пазова пише нам наш дописник: Овде се изродило између свештеника и општинне неко неспоразумлење и то из тог узрока што наш свештеник зактева да новци што се при целивању на јутрењу и при миропомазању у тас дају њему иду; но општина нак наша налази да ти новци нису свештеникови већ по новом решкрипту припадају цркви, те су их тутори и положили у црквену касу. То је нашем господину свештенику неправо било, који рече, да у свима општинама у околипи новац из таса на јутрењу, који се само на великим свецима поставља, свештенику иде. Он је тридесет и шест годинау овој општини, која тек у шесту класу спада, иа још мора уз то због своје старости и слабости имати капелана, с којим мора да дели, дакле није право, вели, да му се његов ггрихрд украти. Скунштинари не дадоше то себи доказати те је ствар ишла конзисторији. Од конзисторије пак дође решење , на коме је сам патријарх нотиисат, да општина треба да да исти тас свештенику, док на идућем сабору не буде о томе друкче решено. Иредседник општкне нозове, поштб је дошло ово решење, скупштину у школу, из које није изрстао ни један скупштинар и ту им се ирочита конзисторијалнб писмо. Но скупштинари једногласно , изузимајући три-четири, који уз председника беху, викаше: „недамо." Усљед овог закључка оти шла је ствар опет коизисторији, која је остала пј»и првом решењу и нослала је амо свога комесара у лицу г. нарох.а А. Јовановића из Саса. Но ни овај пије могао скупштинаре одвратигк, и ако су неколика лица проглашена за бунтовнике. У идућу нрдељу доћиће по други пут г. конзисторијални комесар. Шта ће бити јавићу вам. — Из Панчева пишу нам ово: И ми ћемо добити свој местни лист и то српски под насловом „Панчевац," који ће бити онакве исте са-

драшне и иста ће начела заступати као и ваш „Земунски Гласник." Уредник и издавач листа је др.Јован Павловић, проФесор трговачке школе овдашње. Лист ће се тај печатати у новој печатњи, која ће се овде установити. Први бројеви пак док речена печатња не буде готова штамиаће се у Сопроновој печатњи у Земуну , где ће до који дан позив на претплату изаћи, јер ће лист коме је дозволење владино већстигло почети да излази с почетком месеца априла. Ко познаје од каквог су значаја за буђење свести и за развитак општинског и друштвеног живота добро уређивани местни листови , тај ће се доиста чудити што Панчевци, који су у свачему узор свему ономе што је ваљано, нису већ одавно такога свога листа имали. До душе овде излази један местни лист на немачком језику, али се овај може пре журналиетичком нагрдом назвати, но шго би могао служити за развиће грађаиске свести и здравог општинског живота. И „Панчевац" биће као и ваш „Гласник" орган економних интереса нашег народа , јер као што се ни ви не ограничавате само на локалне појаве на и ове с неког онштег гледишта износите на видик, тако ће и наш панчевачки лист посвећен бити општим економним и дру штвеним интерееима, нредпостављајући ближе удаљеноме , домаће страноме. Напредњачка начела госнодина уредника као и дружине, која му са стране стоји , гарантују да је „Панчевац" наиретку људском посвећеп лист, и зато његов појав срдачно поздрављамО. (Панчево са богатом сврјом околином може овакав лисг одржати , па ће налазити зацело свеопштег одзива код ваљаних Панчеваца, који су напретку више одани, но грађаии ма ког другог срнског места. Стога и биће опстанак „Панчевца" обезбеђен и распрострањаваће се све више и више. Ми тај лист нашим читаоцима топло преноручујемо, и ако то са осећајем туге чинимо кад помислимо да се његовим иојавом приближује престанак нашег листа, који није био те среће да задобије толику иотнору у народу колика је нужно да се јаван лист одржи. У.) — Јавили сте у „Гласнику" за народно иозориште , које се еад овде бави. Друштво је накнадило оне чланове , који су лане иетупили и у Београд нрешли, на су се тад многи бојали да ће наше овостранско позориште ненакнадно оштећено бити. Господин Мандровић, нознати глумац из Загреба , дошао

је овамо да неке улоге игра као гост; неколико пута прећиће и у Београд тога ради. — Од неко доба налазе се овде многе Фалишне банке од Форинте у течају, које су врло мајсторски израђене, по свој прилици средством ФотсграФије, те се ноћу једва могу разликовати од правих. — Из Београда нам пишу ово: Овде код нас радили су неколицина на подизању Фонда , одакле би се давале стипендије сиромашним ђацима. Од какве би користи био тај фонд , мислим да зна иоле свестнији човек. Но на жалост од тога не би ништа. Сиромашни ђаци, који знају важност, и осећају иотребу тога Фонда, немогу да га подигну, а они који би могли, то за њих нема никакве вредности. Београђани радије полазе циркусе , балове , соаре-је, радије ће давати но коју цваицику комендијашима, што смо јих ово дана добили, но што би се смиловали да по ког ђака издржавају. Врло је жалосно кад Београђани неувиђају вредпост у потиомагању ђака, неувиђају будућпост по сво Српство. Па и само наше позориште требало би, кад се нико други не нађе, да даје кад и кад по коју претставу у корист стипендија ђачких, а не да заказује и даје награде неким драмама (?). Много ли смо заостали боже мој ! — Дошао нам је циркус; ето још једне забаве нашој београдској публици!— До који дан изаћи ће нам „Зора." — Ово дана био је у овдашњем београдском суду јаван иретрес Стевану Марићу овд. дуванцији. Овај Стеван убио је пј .)е' нсколико нодвл>с1 некога 1\осту Х\.рс1љичића око по ноћи тол» >гом. Ствар је врло замршена, јер је врло тешко увидети да ли јс речеии Стеван имао намеру убити Коету , па то мислим да је узрок што убици Стевану још суд није изрекао преС ЈДУ- Кад се та ствар сврши јавићу вам.

Из Београда лобили смо још и о»ај доиис: У вторник 18. овог месеца био је у еврејско-немачком овдашњем читалииггу, које се од скора завело, први јаван испит еврејско-немачке општииеке школе, на коме беху осим родитеља и других нријатеља школске поуке, још и два еврејска земунска учитеља. Испитје ноказао врло новољан ререзултат, који посведочава како вћљану тежњу за просветом огиптиНе, тако и пожртвовање господина учитеља УФермана и учитељке госпође Беракер. И немачки Евреји бео-